RSS

Архиве ознака: ja

U jednom gradu u kući za ptice…

Product-68663-1.fullU nekom gradu živi dvoje ljudi. Znam, živi mnogo ljudi u tom istom gradu, ali ovo nije priča o njima. Ovo je priča o njih dvoje. Žive oni tako svako u svom svetu, a između njih je sve vreme bilo nekih 20 minuta pešačenja. I nikad se nisu sreli. Toliko istih ljudi znaju ali nikad ih niko u isto vreme nije pozvao na neki događaj ili rođendan. Žive oni tako u tom gradu, svako svoj život, manje ili više sretno. I tako prolaze godine. Oni se zaljubljuju u druge, sahranjuju drage, razvode se, žive, dišu, svega 20 minuta jedno od drugog ali nikako da se ne nađu.

Onda je neko odlučio da je vreme da sretnu. Dvadeset minuta se pređe relativno brzo. Njima je trebalo nešto malo više od 240 dana. Dobro, onda su još malo premeravali tlo pod nogama, sve češće lebdeći negde između oblaka i zemlje. I jednog od tih dana, ili bi bilo preciznije da kažem u jedno od tih svitanja on je u raskoraku spustio svoje usne na njene. I otišao.

Ona se pogledala u ogledalo i videla da više nije ista.

– Hej, jesi ti to mene malopre poljubio? povika ona.

– Jesam… povika i  on u onih 20 minuta razmaka na putu ka svom delu sveta.

****

I  postaše dvojac. Dva nasmešena deteta u telu odraslih ljudi.

– Zaslužili smo sreću…

– Jesmo. Valjda smo uradili neke dobre stvari u prethodnim životima da sada dobijemo svoje parče sreće.

– Volim te.

– Volim te.

– U tvojim očima se osećam tako lepo i tvoje mi ruke mesto za mirne snove.

– Od tvoje ljubavi dobijam krila da letim gde nikada mislio da ću leteti nisam i radim što ni sanjao nisam.

Ona je dobila svoje kraljestvo  u njegovoj duši i u njemu je kraljica. On je njen kralj. U kraljevstvu bez podanika i kruna vijori se samo jedna zastava, ona koju je ona zabola zauvek i za vek. Chocolate-Inspired-Engagement-Session-True-Love-Photo-11-600x399

I tako žive oni u tom gradu.

Žive u svojoj kući za ptice.

Jedan muškarac.

Jedna žena.

Jedna ljubav.

Jedan život.

Dan ljubavi.

KUĆA ZA PTICE

Vec sedmi dan je kišilo
k’o sa mnom da je čitav svijet
zaboravljen
al’ ti si se nasmiješio
i nebo se nasmiješilo
u isti tren

I život svoj si listao
i zvijezde su svjetlucale
u život moj
a onda si me ljubio
k’o ptice što su kucale
na prozor tvoj

Ja slavim večeras dan ljubavi tvoje
u kući za ptice, u kući za dvoje

I dok ti pricam o nama
ti gledaš me i smiješiš se
jer sve to znaš
i makar dani prolaze
još uvijek ptice dolaze
na prozor naš

 
9 коментара

Објављено од стране на 12. новембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , ,

Daj mi pred san poljubac velik…

Ponekad pomislim, mogu da pišem šta god poželim, ionako me niko ne čita. Podelim sebe na nekim javnim mrežama, onda pomislim, ma sigurno me ne vide među svim tim granama tamo i vrežama, rekli bi mi… javili bi da su me pročitali. Pomislim, s druge strane, zakoči, lutko, možda te čitaju, ali nemaju srca da ti kažu da je to sve za onu – pusti neka voda nosi. Tek poneki slučajni komentar onako usput – e, ti reče, … ili jeste li vi ono napisali... potvrdi da ipak neko zaviri u ritam mojih misli, i to je u redu. Nekako sam navikla na ove draga koje na komentarima vidim i znam  da im se svidi poneki tekst… Te koje i ja čitam. Valjda mu ovo dođe kao klub anonimnih pisaca (kao kod alkosa, koji idu na sastanke, pa se pred svojom grupom ispovede… tako i mi, rešeni da u rečima tražimo sebe).

Danima vrtim u mislima Balaševića – za treću smenu. Danas je 18. sutra 19. Nebitno za većinu. Bitno samo za mene i onih nekoliko na ovom svetu kojima je istinski drago što me jednog majskog jutra dodeli Bog i Univerzum ovom sazvežđu. Bitno meni, jer tog dana nemam tipičnu žensku krizu o prolaznosti godina, već radost jedinog ličnog praznika. Samo mog. Kao vlastita imenica mu dođe taj rođendan – jer iako, kako Desanka kaže – iste su godine svi bili rođeni (ja dodajem istog dana), to ne znači da smo isti, već je samo tog dana na zemlju puštena jedna grupa nas. Kao i svakog drugog dana. Po jedno jato anđela, pa ko do kraja sačuva krila, Bog ga veselio.

Tako se meni vrte ti stihovi o tome da sam još suviše mlad(a) da mislim o grobu, a već sam suviše star(a) da brojim zvezde… Pa pomislim, beše Đole mlad kad je to pisao, jer samo deca tako bezbrižno barataju tim… ako umrem mlad… Što me iskustvo više sustiže shvatam da je brojanje zvezda predivna stvar (e sad, možda je to zato što sam ja i prvi deo onog stiha razrešila, mislite na vreme, pa ste posle mirni… crnjak… ali teši), pa sada gustiram život i brojim zvezde.

Sutra je moj praznik. Moje jagode, moji dragi, moj maj, i sunce. Neke ruže u nekim vrtovima, neke čestitke od srca, neke odluke kojih se, možda je blesavo, ali ja uvek držim, jer, jeste život samo jedan, i baš zbog toga ne priznajem onu jebeš ga jednom se živi – u smislu, a što bih se brinula kad me ionako jednom biti neće. Baš zbog toga, hoću svaki dan barem nešto lepo da naheklam, u mislima, jer rukama ne umem, da po nečemu zapamtim, da nekome nešto lepo učinim, ili barem ružno ne učinim.

Brojim zvezde, i nemam mnogo velikih želja. Svoj mali svet i svoje ljude u njemu. Sunce i zdravlje. Novaca uvek koliko treba i radosti što mogu da radim i stvorim. Da volim. I ako zaslužim da budem voljena. Da se svakog dana zahvalim za milost što sam tu, što neko od gore vidi i brine.

Propuštene prilike i sutra ćemo, ne želim. Sutra već današnja odluka neće imati vrednost. Sutra današnji računi neće biti isti. Poješće ih inflacija. Koja god. Ni ja neću biti ista. Ni bolja ni gora. Samo će današnje stvari biti prošlost, a ono što se ovog časa čini kao budućnost tog će se časa dešavati. Zato, vrlo egoistično, mogu da kažem, sa mnom su oni koji me ovakvu i baš ovakvu jedino i mogu voleti. Mene koja ne umem kabl za telefon da sačuvam i koja na osećaj pa kud puklo radim stvari, i mene koja će ih pod velikim kišobranom vaseljenske brige sačuvati. U sebi se smejem i kad je teško, pretvarajući tegobu u lični vic. Mene koja ne umem više da se samosažaljevam, jer shvatam ispraznost istog. Mene koja dotera sebe do krajnjih granica a onda joj glupo što ne može još malo.

Mene koja na kraju dana ima pomisli samo na dva stiha…

 Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra…

 

I mislim, dovoljno je to danas, poslednjeg dana u ovoj mojoj solarnoj godini. Sutra već opet nova ja, ali na kraju dana opet  će biti samo jedna … dođi, skupi se tu i budi dobra… znak da me neko voli na kraju dana…

 

U krug. Možda me neko i sada čita. Ako kažem da je nebitno, kažem, ako kažem da ću prestati, lažem, ako kažem da je presudno lažem. Pišem zbog sebe, ali i vama. Pišem…

 

 
8 коментара

Објављено од стране на 18. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: