Пробудила сам се. Заспах једном давно у камен претворена. И усних тешки сан без снова. И би ми тело тешко, и руке хладне као од олова. И сних тако дуго, без слика и без речи. Но, почеше да се пробијају слике у сан. Твоје руке су биле у њему. Твоје руке, топле, мирисаху на лаванду. Твоји прсти пронађоше моје лице. И сваки од њих упи у јагодице по један детаљ по једну малу слику. Један пронађе траг ожиљка на челу. Други и трећи прођоше линијама обрва, водећи четврти и пети преко очних јабучица. Шести је упијао линије носа, док су седми и осми спознали образе. Девети и десети оцрташе линије усана. Данима су дланови твоји грејали моје оловнохладне руке. Говорили су ти да си наиван, што се тако упорно спушташ у камен, као рудар. Викали су за тобом Срећно, а у себи мислили, о луда ли човека, ко још данас у мору других буди једну непознату жену? Данас, кад је све постало толико једноставно и доступно, када више не постоји глагол упознавати, већ само упознати. У време када се људи само окрзну, када увече упознају једну душу, али се до јутра само мимоиђу и ништа се о њој не потруде сазнати. Ни зашто трепти, нити како дише, ништа о њој се пожеле да открију. Ти, заиста бејаше чудак у њиховом свету. Будио си ме, као што пролеће сваке године без изузетка понавља једну те исту радњу, у круг, а опет као највеће чудо, буди сав заспали свет. Будио си ме једноставно као да си ти пролеће, а ја прво пролећно цвеће. Будио си ме својим стрпљењем и трпљењем. Својом љубављу. Није те обесхрабрио тај дуги низ дана у којима си стрпљиво преплитао прсте са мојима, а ја упорно и непомично ћутала. Кад би те савладао умор легао би поред мене, стављао моју главу на своје груди и пуштао да слушам ти дисање. Као обрнуто рађање, ти био си мушкарац који ме је вратио у прва сећања, кад само је мирни откуцај срца мајке и њено дисање била спона са светом. Био си онај који ће ме поново родити и сачувати својом љубављу и једноставним стрпљењем. Као што ни лик мајке пре рођења не спознамо, али је заволимо безрезервно и без питања, тако сам и ја тебе почела да волим. Једноставно, нежно и топло.
И пуче онај камен. Разнесе га ветар на стотину страна. И уплаши свет ненавикнут на живот из камена. Ненавикнут на једноставне ствари. Свет, изгубљен у мистичним ритуалима мимохода. И, остах да лежим пред ногама људи, али неуплашена, јер новорођени не познају страх. Мој поглед је покушао да ти пронађе лик. Твој, који си универзум у камен уплео и једином и свемоћном силом ме из њега наново изродио. Тражила сам ти очи, лице твоје.
Али, одгура те свет. Постави себе у први план. Своју радозналост постави између тебе и мене.
И, знам ја да си ти ту. Осећам да из сваке ми поре један извор љубави према теби тече. Спаја се у бескрајну реку. Љубав је моја претходница теби, који си ме својом безбрижношћу и топлином препорађао из камена. Теби, чије лице видела нисам, али те волим. Моје срце куца песму твога била. Твог, који верујеш у једноставне ствари као што су сјај у трави и росу на цвету. Тебе који си смогао снаге и стрпљења да дозволиш да се душе кроз додир упознају. Као да су прве и једине на овом земаљском шару. Прозирне и чисте преплитане у дугим часовима тишине. Преплитаху се пре тела. Опипаваху се као што су се пипали мој оловни длан са твојим топлим. Утискивале се једна у другу. Као у меким јастуцима кад главе оставе траг. Тако смо се уплели. Тако те волим, а још увек не знам ко си. Окружује ме свет, али ја чекам само једног – тебе да ми дођеш.
Нека то буде у сунчано поподне. Кад се сав радознали свет разиђе и останем сама. Седећу на клупи, под дрветом и гледати у сенку. Ти седи тада поред мене. Наслонићу ти главу на раме. Не жури да ишта ми кажеш. Пусти да оне две разигране душе дођу на своје место. Да се угњезде у нас. Да обрисима својим извајају наша тела укочена од дугог чекања. И седећемо тако док јато лептира не слети на нас, као благослов, као добра вест, као шапат ветра… да заслужили смо још једном да летимо…
Citiraću jednu divnu ženu:Poznajem jos ponosnih mama cija su deca ucestvovala u ovom projektu i izuzetno cenim i postujem napore koje ulazu, da u ovom ludom vremenu koje vreba raznim izazovima, podsticu svoju decu na kreaciju i stvaralastvo kao izbor za „sansu, a ne hendikep“ Serovala na svoj zid i sto se mene tice, vec proglasila himnom! Krajnje je vreme da Novi Sad dobije svoju „kreativnu ulicu“ kao simbol novog vremena u kojem ce konacno poceti da se cene i neguju prave vrednosti, ali i kao polazno mesto i odskocna daska svim mladima u cijim se bicima krije potencijal koji treba razvijati i negovati! Razmislite o tome, „sansa, a ne hendikep! Branka Katic-Miucin
Podržavam akciju – kreativna ulica! Lično već duže vreme pokušavam da dokažem deci da je bitno biti vredan i raditi u kontinuitetu i da će se sve to isplatiti – ali kod ove poslednje reči zapinje. Hajde da brinemo o budućnosti danas, da vidimo gde je to zapelo i da bez ozbira na opcije (ja sam, recimo, samostalni igrač, igram samo u timu velikog srca i pozitivnih misli) uradimo već danas nešto za bolje sutra. Manite se onog malo sutra… 🙂
Ne mogu reći da me politika ne interesuje, ali želim da naglasim da ovo zaista nema, barem u mom slučaju nikakvu „predizbornu“ konotaciju. Jednostavno, podržavam jednu dobru i pametnu priču, jednu ideju da se deci vrati mogućnost da iskažu svoju kreativnost, a da za to budu i nagrađeni. Nekad je nagrada novac, nekad nešto drugo – kao u slučaju http://www.mojaprvaknjiga.wordpress.com, gde 11 divnih mladih ljudi pokušava da štampa svoju prvu knjigu, i sve je tu, osim osnovnog. A znam još mnogo divne i kreativne dece. Sve ovo radim radi njih. Nama je bilo omogućeno da budemo kreativni, da radimo i zaradimo, učimo, pravimo, prodajemo, kreiramo, razmenjujemo… Setite se svoje mladosti 🙂
Све мање ме има у његовој свакодневној рутини. Он има свој посао, децу, и у тој причи нема места за мене. Или га има све мање. Тај свет је досадан и мени недоступан. Или је можда баш из тог разлога и досадан, јер он покушава на све начине да ме искључи из њега. Чак и оно мало времена које успе да ми посвети, није моје, јер га испуњава бесмисленим разговорима са неким људима. Ја не питам ко зове. Он не осећа потребу да ми то каже. Небитно је. Ми играмо игру која се зове двоје одраслих људи. Али, та одраслост није иста за обоје. Он не уме лепо да се игра. Он крши правила, он тражи анексе на договоре. Он се љути када му кажем да ми у тој игри није лепо.
Ти не разумеш, ја имам обавезе, посао, децу… Имам и ја, заустим да кажем, али сетим се да ову последњу ставку не могу да протрљам као чаробно оправдање, па ћутим. И, какве су то глупости о играма… зар мислиш да је мени у овим годинама још до тога? Ти ниси… Ма, знам, нисам… Лудост је била што сам пристала да ти дозволим да ми крадеш младост и време. Лудост је што сам ти дозвољавала да се ослањаш на мене и да ти будем потпора и раскошна фасада иза које си покушао да сакријеш своју досаду и сивило. Није то моја прича. Све ово је био само покушај да научим игру звану тмурни, озбиљни људи оглодани досадом и патетиком.
Пакујем кофере. Делим оно мало што нам је заједничког још остало. Њему остављам рутину, са собом носим неизвесност. Њему остављам оправдања, себи узимам жеље. И качим сунце на ревер. Ово стварно није била моја прича..
Заборави, заборави, заборави… али једино што ми полази за руком јесте заборав заборава. Надзаборав. Сама идеја о томе да нешто треба заувек отпустити. Па на крају заборавим све, само не могу јул.
Никад ми љубави нису почињале у овом месецу. Никад се нису ни завршавале. Некако је јесен била та која би почела да их њише. А време око нових година је било оно које је гасило свећице на колачићима званим волимо се. Све између је било лепо. Јул поготово. Био је наговештај да је онај прави на путу. Па би кретале чежње. Дуго нисам могла да разлучим порекло својих јулских несаница. Да ли ме врућине вуку под месечеву сенку или ми то телом мили хиљаду и једна жеља преобучена у невидљиве мраве.
Заборави, заборави, заборави… говорим себи као мантру. А онда опет хватам са свих десет прстију сваку сенку која пролети крај мене у страху да нека мисао није стварно решила да оде у тмину. Како изгледа свет кад се заборави јули? Кад све се деси и прође? Да ли тада почињемо да старимо, или тада постајемо најзад срећни, јер нас више ништа не подсећа?
Нема спавања ни ове ноћи. Али, старе смо пријатељице, несаница и ја. Питам је шта пије. Она би нешто кратко са ледом. Моје су мисли пијане и без тога. Кажем јој: „Знаш ли, да сам све успела да их ставим на своје место, у регистраторе прошлих љубави? Сви су легли потаман, како је и ред. Преклопили се, стопили у једну универзалну велику љубав. Неки су већ помало побркали редослед појављивања, за неке не знам кад су отишли, некима једва памтим лик, али не иде у заборав осећај бескрајне нежности коју осећам према неким прстима, уснама, несташним праменима косе. Али, оно што ми не да да заспим, јесу тројица. Нека се не наљуте први, они између њих, они који би можда и више дали, да смо се сусрели у неко срећније време.
Први чија ме је љубав на крају сломила. Други, који ме је излечио…. Тако то иде, моја драга Несанице.“
„А трећи?“, упита ме она.
Трећи“, насмеших јој се, „он ме једноставно воли. Бескрајно, безусловно, без икакве мисије, он је осмех мога осмеха, додир мога додира, мирис мога мириса… Он у себи носи све моје молитве и све моје жеље. Он корача уз мене, његова рука ме не води, нити се о мене ослања, једноставно стапа се са мојом. И није више битно где почиње он а завршавам ја, јер то је она љубав која стиже пре јесени, и радосно улази у нове године. И ја њега волим, баш тако, просто, са лакоћом. Питаш се, како после свега можемо тако да се волимо. Можемо, драга Н. јер више ништа не тражимо. Прошли смо гладне фазе, и оне које су нам ломиле срца. И оне у којима смо били несигурни, стегнути, у грчу да нисмо дорасли другој страни. Све је то сада иза нас. Стављено у регистраторе, и затворено у преграду звану сећање. Стога можемо овако једноставно и лако.“
Несаница ме погледа испод ока, тако да нисам више била сигурна да ли се осмехује, тоне у сан или јој ништо није јасно. Знам да ју је збуњивала једна једина ствар – у читавој слици недостајеш само ти. И хтела сам да је подсетим да је ово месец у ком чежње крећу једна према другој, да смо ту, нас двоје на корак једно од другог, записани у велику књигу заслужених нежности и остварених снова, али, она ме више није слушала. Стизала је зора, а у то доба се несанице повлаче пред јавом….
No, ponekad bih u neku rupu poput njihove se zavukla da presaberem i vidim gde je to zapelo (đe ba zapelo).
Svako sam sebe najbolje poznaje. Jeste, ponekad. Mislim, jeste uvek,
samo kvaka je u tome što ono što o sebi znamo ume da bude pomalo bljak slika, pa
ili gurnemo sebe duboko iza svega, ili izdignemo istu nam personu vrlo visoko,
a sve sa jednostavnom namerom da se ne bakćemo mnogo ličnim problemima,
kad ih svet već ima toliko da se možemo ostalima vrlo uspešno baviti.
– Onaj vara ženu…
– Ona je s njim samo zbog novca…
– Ko je još poštenim radom stekao to što imaju…
– Eh, da mi je samo jedan dan da….
I tako, ko na ringišpilu, u krug. Znam da je život na toj vrtešci zanimljiv. Kad si dovoljno dugo na njoj, zakon inercije ujednači sve slike koje vidiš. Svedeš sve na meru svoju, a one koje ne možeš da utučeš, e, njih tučeš iz masovne artiljerije gornjeg tipa – on/ona je…. Pa jednog dana i oni po inerciji postani isti, jednaki, u tvojim očima dobri, jer ti si mera stvari. I, nije to, verovatno ni loš život. Ko može tako. Ali, što bi rekao pesnik – negde u meni je kvar, pa neću druge po svojoj meri, već sebe po meri sebi zadovoljavajućoj. Drugi pesnik opet priča da onaj ko nije patio nije ni shvatio. Pa, u skladu sa njegovim mišljenjem, sve se nešto nadam da je tu, na pragu vreme da shvatim. Trista nekih pundravaca u meni skakuće. Ni da pobegnu, a može im se, niko ih vezane ne drži, niti da se skrase kad su već tu.
Hajde, dalje. Hajde, drugačije. Hajde, sad je dobar trenutak. Hajde, možeš ti to. Hajde, pokreni, promeni.
Mališani, bih ja kad bih znala šta i kako.
Zato mi treba da rupa za miševe, ne bih li se sklonila od sebe. Proleće je, a ja živim u Srbiji. Proleće je, a ja nemam vremena za njega. Proleće je, i dešava se, naravno moja suprotnost svetu. Po meri nekih mudrih, proleće budi. U proleće se zaljubljuješ. Ja se od svega toga samo svake godine iznova i iznova zaljubim baš u to proleće, nemilosrdno, uvek mlado, razbarušeno i kada bih mogla da vam ga naslikam, izledalo bi kao Radičević, zauvek mlad, u beloj raspojasanoj košulji, kako onako visok i lep preskače potok na Stražilovu. I peva o ljubavi, o vinu, o strepnji, o mladosti, o razuzdanosti. Tako svake godine izgleda ono, proleće. Ali, ja ne stojim u toj slici večito ista. S godinama ono sve više pitanja postavlja, a ja sve manje odgovora imam. Njegovih večitih 27 zapitanih do zvezda, i mojih koje protiču kao taj potok pod njegovim nogama. Ovo doba je moje preispitivanje, buđenje, kroćenje, moj weltshmerz, sav moj bol.
Nešto se definitivno menja. Neka nova ja se formira u meni i pitanje je kad će da iskorakne. Znam da je dobra, bolja od ove, znam unapred da taj iskorak boli, ali da je posle toga mnogo dobro. Rekoše mi, da se bol može izbeći. Kažu, samo gurneš novu ispod ili digneš iznad, i sve ostaje po starom. Što se mučiš?
Ali, ne ide, mili moji. Oni pundravci nisu od juče. Ni od prekjuče. S kolena na koleno se prenose. U vrećicama ih dobije svako. Na rođenju. Ako ih ne otvori, ok, biće srećan jer nije znao, ali ostaće zauvek isti, stagnacija u porodičnom stablu. I, preneće potomstvu pored onog što mu sledi i svoje nemire. Jedno devojče i ja tako dobismo duple doze. Da svrbe i grebu i guraju. Možda i svesni da neće imati sledeću generaciju kojoj će biti preneti, sve bi sada svoje ovde i sada da ostvare, ti maleni nestašci.
Kad prevrtim ličnu istoriju, shvatam da nema mnogo stvari za koje bih rekla da sam uradila. Od onoga o čemu devojčice maštaju, meni su izgleda podmetnuli dečačke snove. Pa bilo dobro dok nisam razumela. U pravu je profesor Jerotić, kad kaže, da je jedna od najgorih kazni svesno dočekati poslednji trenutak, jer treba bistre glave ispovediti sve gde smo grešili, ili što nismo ostvarili. Kad bih sada svesno podvukla crtu, i zapitala se, gde sam, od snova jedne devojčice do ostvarenja jedne žene došla, ne bih imala baš mnogo toga da saopštim. Ne pričam o znanju, i imanju, već o poimanju. Možda je trebalo velike ciljeve da postavljam. Možda je trebalo da racionalno a ne srcem zacrtavam želje.
Nemam priču o princu, niti o kućici u cveću, niti širom otvorene prozore kroz koje se širi miris tek ispečenog hleba i kolača. Nemam ni onu o tome kako se smiraj dana dočekuje uz priče o proteklom danu. Vatra u nekoj peći pucketa, a ja znam kako izgleda sigurno tlo pod nogama do kraja sveta. Naljutim se, ponekad na jedno dete i jedno pitanje koje mi svaki dan kad se vratim u stan postavi: „Dobar dan. Jeste vredni?“ Ali, onda postanem svesna da za sve ove godine, osim dok sam kod roditelja bila, niko me nije u kontinuitetu i s osmehom na licu dočekivao i za zdravlje pitao. I shvatam da postajem samoživac, koji se brani od sveta. Jer, znam da će i ona otići. Zato sada i kad nisam vredna, kažem da jesam. I kad mi do osmeha nije, dopustim da mi ga razvuče. Možda je ona jedina svetla tačka koja od ovog stana čini dom. Na momenat. Neko ko me sluša i veruje. Kao mala kućna sreća. Neko ko je uvek tu, i ko o svemu brine, ponekad više nego ja sama.
Znam da će neko reći da mnogo tražim. Pa šta ako si i maštala da bi život mogao da liči na kućicu u cveću?
Ali, ne, ovaj put ne bih da se cenjkam i popuštam. Obrisala sam mnogo toga što znam da više ne treba da se desi, jer se nije desilo kad mu je vreme bilo. I za tim ne žalim. Jednostavno to je bilo juče. Ali svoju kućicu u cveću ne dam. Otvoreni prozor ne dam. Na njemu saksija sa crvenim muškatlama u proleće zasađena. U drugom, onom bliže kuhinji, neka mirišu ruzmarin, bosiljak i nana. I jedan mali žbun ljutih, svežih papričica. Ne dam kućicu. Ne dam taj san, ma koliko se ovog časa dalekim činio. Potpisaće ona dvojica od kojih deo moje kućice zavisi već jednom to što treba. Ja sam već u mislima platila svakom svoje. Što je do mene bilo uradila sam. Sada je vreme da oni sruše taj zid. Treba mi ta sigurna tačka, to nešto što se zove dom i moji prozori. Treba mi jedno malo sidro. Da privežem svoj brod. I kažem, ovo je moja luka. Ovo su boje mojih snova, ovo je ona slika koju nikako da okačim na zid.
E, moje proleće. Drugima odnosiš misli s one strane potoka. S drugima u ovo doba pevaš o ljubavi, mene iz sebe same izvlačiš. Valjda te zato toliko i volim. Što me svaki put za delić boljom stvoriš. Što odbolujem prerastanje, ali, kad god se nova rodim, na korak sam bliža suštini.
Srećom, zaljubih se s jeseni.
I, sunce dobih.
I, dva oka u kojima se ogleda radost.
Binom.
Proleće ga poslalo.
Proleće ga do jeseni vajalo kao potvrdu da nisam baš tako loša bila.
Jer, ne može takav neko biti nagrada za loše stvari.
Zato verujem da i ovi pundravci ima da donesu nešto pametno, dobro i lepo. Samo treba preživeti nemire.
Ljubav i kašalj ne mogu se sakriti, pomisli Radovan gledajući u Julu. Ptica zarobljena ispod rebara udara svojim krilima pa na mah zakači srce, te ono preskoči, pa na tren okzrne pluća koja se zgrče da sav vazduh izađe iz njih. Spusti se i do stomaka, pa više nisi siguran jesi li oboleo ili si se zaljubio, koliko se ptiče batrga unutra. Takav je osećaj imao poslednjih nedelja. U početku se samo radovao trenucima kada će im se putevi ukrstiti ne bi li je video. Kasnije, više nije izlazila iz njegove glave. Svaki trenutak bio je obeležen oblikom njenog lica. Nije joj znao boju očiju, jer je pored ljudi prolazila oborena pogleda, skromno i jednostavno. Znao je oblik njenih usana, uvek blago povijenih prema gore, u nestašni osmeh. Bila je sitna, poput senke, a opet tako stvarna. Kosa duga, upletena u debelu kiku, pepeljastoplava. Ruke tanke, vretenastih prstiju, poput mladog drveta pred kućom. Tako…
ritamdana 