RSS

Архиве ознака: Lična istorija

Ponekad je poljubac dovoljan

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. маја 2012. in Lična istorija

 

Ознаке:

Камено рађање

Пробудила сам се. Заспах једном давно у камен претворена. И усних тешки сан без снова. И би ми тело тешко, и руке хладне као од олова. И сних тако дуго, без слика и без речи. Но, почеше да се пробијају слике у сан. Твоје руке су биле у њему. Твоје руке, топле, мирисаху на лаванду. Твоји прсти пронађоше моје лице. И сваки од њих упи у јагодице по један детаљ по једну малу слику. Један пронађе траг ожиљка на челу. Други и трећи прођоше линијама обрва, водећи четврти и пети преко очних јабучица. Шести је упијао линије носа, док су седми и осми спознали образе. Девети и десети оцрташе линије усана. Данима су дланови твоји грејали моје оловнохладне руке. Говорили су ти да си наиван, што се тако упорно спушташ у камен, као рудар. Викали су за тобом Срећно, а у себи мислили, о луда ли човека, ко још данас у мору других буди једну непознату жену? Данас, кад је све постало толико једноставно и доступно, када више не постоји глагол упознавати, већ само упознати. У време када се људи само окрзну, када увече упознају једну душу, али се до јутра само мимоиђу и ништа се о њој не потруде сазнати. Ни зашто трепти, нити како дише, ништа о њој се пожеле да открију. Ти, заиста бејаше чудак у њиховом свету. Будио си ме, као што пролеће сваке године без изузетка понавља једну те исту радњу, у круг, а опет као највеће чудо, буди сав заспали свет. Будио си ме једноставно као да си ти пролеће, а ја прво пролећно цвеће. Будио си ме својим стрпљењем и трпљењем. Својом љубављу. Није те обесхрабрио тај дуги низ дана у којима си стрпљиво преплитао прсте са мојима, а ја упорно и непомично ћутала. Кад би те савладао умор легао би поред мене, стављао моју главу на своје груди и пуштао да слушам ти дисање. Као обрнуто рађање, ти био си мушкарац који ме је вратио у прва сећања, кад само је мирни откуцај срца мајке и њено дисање била спона са светом. Био си онај који ће ме поново родити и сачувати својом љубављу и једноставним стрпљењем. Као што ни лик мајке пре рођења не спознамо, али је заволимо безрезервно и без питања, тако сам и ја тебе почела да волим. Једноставно, нежно и топло.
И пуче онај камен. Разнесе га ветар на стотину страна. И уплаши свет ненавикнут на живот из камена. Ненавикнут на једноставне ствари. Свет, изгубљен у мистичним ритуалима мимохода. И, остах да лежим пред ногама људи, али неуплашена, јер новорођени не познају страх. Мој поглед је покушао да ти пронађе лик. Твој, који си универзум у камен уплео и једином и свемоћном силом ме из њега наново изродио. Тражила сам ти очи, лице твоје.
Али, одгура те свет. Постави себе у први план. Своју радозналост постави између тебе и мене.
И, знам ја да си ти ту. Осећам да из сваке ми поре један извор љубави према теби тече. Спаја се у бескрајну реку. Љубав је моја претходница теби, који си ме својом безбрижношћу и топлином препорађао из камена. Теби, чије лице видела нисам, али те волим. Моје срце куца песму твога била. Твог, који верујеш у једноставне ствари као што су сјај у трави и росу на цвету. Тебе који си смогао снаге и стрпљења да дозволиш да се душе кроз додир упознају. Као да су прве и једине на овом земаљском шару. Прозирне и чисте преплитане у дугим часовима тишине. Преплитаху се пре тела. Опипаваху се као што су се пипали мој оловни длан са твојим топлим. Утискивале се једна у другу. Као у меким јастуцима кад главе оставе траг. Тако смо се уплели. Тако те волим, а још увек не знам ко си. Окружује ме свет, али ја чекам само једног – тебе да ми дођеш.
Нека то буде у сунчано поподне. Кад се сав радознали свет разиђе и останем сама. Седећу на клупи, под дрветом и гледати у сенку. Ти седи тада поред мене. Наслонићу ти главу на раме. Не жури да ишта ми кажеш. Пусти да оне две разигране душе дођу на своје место. Да се угњезде у нас. Да обрисима својим извајају наша тела укочена од дугог чекања. И седећемо тако док јато лептира не слети на нас, као благослов, као добра вест, као шапат ветра… да заслужили смо још једном да летимо…
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2. маја 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Bolje sutra počinje SADA

Bolje sutra počinje SADA.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11. априла 2012. in Lična istorija

 

Ознаке:

Bolje sutra počinje SADA

Citiraću jednu divnu ženu:Poznajem jos ponosnih mama cija su deca ucestvovala u ovom projektu i izuzetno cenim i postujem napore koje ulazu, da u ovom ludom vremenu koje vreba raznim izazovima, podsticu svoju decu na kreaciju i stvaralastvo kao izbor za „sansu, a ne hendikep“ Serovala na svoj zid i sto se mene tice, vec proglasila himnom! Krajnje je vreme da Novi Sad dobije svoju „kreativnu ulicu“ kao simbol novog vremena u kojem ce konacno poceti da se cene i neguju prave vrednosti, ali i kao polazno mesto i odskocna daska svim mladima u cijim se bicima krije potencijal koji treba razvijati i negovati! Razmislite o tome, „sansa, a ne hendikep!  Branka Katic-Miucin

Podržavam akciju – kreativna ulica! Lično već duže vreme pokušavam da dokažem deci da je bitno biti vredan i raditi u kontinuitetu i da će se sve to isplatiti – ali kod ove poslednje reči zapinje. Hajde da brinemo o budućnosti danas, da vidimo gde je to zapelo i da bez ozbira na opcije (ja sam, recimo, samostalni igrač, igram samo u timu velikog srca i pozitivnih misli) uradimo već danas nešto za bolje sutra. Manite se onog malo sutra… 🙂

Ne mogu reći da me politika ne interesuje, ali želim da naglasim da ovo zaista nema, barem u mom slučaju nikakvu „predizbornu“ konotaciju. Jednostavno, podržavam jednu dobru i pametnu priču, jednu ideju da se deci vrati mogućnost da iskažu svoju kreativnost, a da za to budu i nagrađeni. Nekad je nagrada novac, nekad nešto drugo – kao u slučaju http://www.mojaprvaknjiga.wordpress.com, gde 11 divnih mladih ljudi pokušava da štampa svoju prvu knjigu, i sve je tu, osim osnovnog. A znam još mnogo divne i kreativne dece. Sve ovo radim radi njih. Nama je bilo omogućeno da budemo kreativni, da radimo i zaradimo, učimo, pravimo, prodajemo, kreiramo, razmenjujemo… Setite se svoje mladosti  🙂

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11. априла 2012. in Lična istorija

 

Ознаке:

Мождани удар – истинита прича

Мождани удар – истинита прича.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. априла 2012. in Lična istorija

 

Ознаке:

ritamdana

Ne volim miševe. Ni ostale glodare te fele.

No, ponekad bih u neku rupu poput njihove se zavukla da presaberem i vidim gde je to zapelo (đe ba zapelo).                  

Svako sam sebe najbolje poznaje. Jeste, ponekad. Mislim, jeste uvek,

samo kvaka je u tome što ono što o sebi znamo ume da bude pomalo bljak slika, pa

ili gurnemo sebe duboko iza svega, ili izdignemo istu nam personu vrlo visoko,

a sve sa jednostavnom namerom da se ne bakćemo mnogo ličnim problemima,

kad ih svet već ima toliko da se možemo ostalima vrlo uspešno baviti.

– Onaj vara ženu…

– Ona je s njim samo zbog novca…

– Ko je još poštenim radom stekao to što imaju…

– Eh, da mi je samo jedan dan da….

I tako, ko na ringišpilu, u krug. Znam da je život na toj vrtešci zanimljiv…

View original post 1.105 more words

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8. априла 2012. in Lična istorija

 

Ознаке:

То није моја прича

Све мање ме има у његовој свакодневној рутини. Он има свој посао, децу, и у тој причи нема места за мене. Или га има све мање. Тај свет је досадан и мени недоступан. Или је можда баш из тог разлога и досадан, јер он покушава на све начине да ме искључи из њега. Чак и оно мало времена које успе да ми посвети, није моје, јер га испуњава бесмисленим разговорима са неким људима. Ја не питам ко зове. Он не осећа потребу да ми то каже. Небитно је. Ми играмо игру која се зове двоје одраслих људи. Али, та одраслост није иста за обоје. Он не уме лепо да се игра. Он крши правила, он тражи анексе на договоре. Он се љути када му кажем да ми у тој игри није лепо.
Ти не разумеш, ја имам обавезе, посао, децу…
Имам и ја, заустим да кажем, али сетим се да ову последњу ставку не могу да протрљам као чаробно оправдање, па ћутим.
И, какве су то глупости о играма… зар мислиш да је мени у овим годинама још до тога? Ти ниси…
Ма, знам, нисам… Лудост је била што сам пристала да ти дозволим да ми крадеш младост и време. Лудост је што сам ти дозвољавала да се ослањаш на мене и да ти будем потпора и раскошна фасада иза које си покушао да сакријеш своју досаду и сивило. Није то моја прича. Све ово је био само покушај да научим игру звану тмурни, озбиљни људи оглодани досадом и патетиком. 
Пакујем кофере. Делим оно мало што нам је заједничког још остало. Њему остављам рутину, са собом носим неизвесност. Њему остављам оправдања, себи узимам жеље. И качим сунце на ревер. Ово стварно није била моја прича..

 
2 коментара

Објављено од стране на 4. априла 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: