Savršena mala igra za početak…

Januar. .. I prohladno popodne. I, pomisao na maj. Koji toliko voli. Njih dvoje sami, u samo njihovom prostoru. Skriveni od hladnoće, ili skriveni od svih? Nebitno. Dovoljno je da ona skuva dve kafe i stavi ih na stočić, i sedne preko puta njega. Pusti nešto lagano, onako, tek da dopire, atmosfere radi. Tajna veština, njena, u početku teško savladavana, jer nesigurnost koju je osećala kad bi bio pored nje terala ju je da priča. Beskrajno, dugo, besmisleno, ali da priča. Da ga zabavi, da ga postavi u centar svog sveta. No, vremenom je naučila da je dovoljno da ga gleda. I znala je da ga taj pogled jače vezuje od svih njenih priča. Bilo je dovoljno da samo promeni ugao gledanja, da nakrivi glavu i da mu se misli uskomešaju. U početku se branio… 

 … što me tako gledaš… 

… eto…

… ne, stvarno… 

… volim da upijem svaki tvoj izraz…

… dobro, mogu i ja tebe da gledam…

…samo da me gledaš?

…ma da, ništa ja tu ne bih menjao…

….baš ništa?

… za sada mi je sve potaman…

Lo Charme è un nodo da stringere con stile

 Kasnije se više nije bunio. Naučio je da sedi opušteno uronjen duboko… u taj pogled. Nije više pokušavao da sve što bi tada radio što pre privede kraju… Sada je uživao da pliva u zelenilu… ili beše to plaventilo… Nebitno… samo, sada je znao na tom ostrvu samo njihovom… da ispija tu lenju predvečernju kafu… i da ne misli… kako treba da se ponaša dok ga ona gleda… Jednostavno, bio je jedan od retkih, koji je umeo da njenu, naoko ozbiljnost i hladnoću, kako je drugima delovala, pretvori u svoju ličnu vatru… I, da sedi, tako, besciljno, a to su jedina smislena sedenja… sa njom… u zimsko predvečerje…

 

Možda jednom jave da je zima odustala od mene…

Rapa Nui

Znam ja da je stigla zima. Ili da kuca na vrata. I da je sneg normalna pojava. Ali, mora da se ja kosim sa normalnošću, jer svaki put ista stvar – dok god traju topli dani verujem da se priroda najzad smilovala na mene i rešila da zimu ostavi Eskimima, a ovde, eto, ako baš treba malo donese zimoće,neka to bude taman toliko da uveče nosim džemperić kad krenem u šetnju. Ali, prevari me svaki put, i samo odjednom pusti hladnoću. Onako bez najave, samo jedan dan neko mi došapne da je vreme za kapute. Ja onda tešim sebe – da je zemlji potrebna kiša, da je pšenici potreban sneg da je sačuva do proleća… da je voćkama potrebna zima da sokovi u njima odsanjaju najlepše plodove. Tako ja to. Pa još ponovim svakom taksisti istu priču, kao, znam ja da vi to ne volite, ali šta ćemo jesti sledeće godine? Lažem, lažem, brate, kako zinem. Pa još ubeđujem i druge. A oni, ne znam, ili me ne slušaju, ili mi baš veruju, samo klimaju glavom, pa onda i ja na trenutak od toliko klimanja počnem da se ubeđujem u istinitost. Ali, čim zalupim vratima, čim izađem iz taksija, sve po starom. Ne volim zimu, ne volim sneg.

 

Zimu ni na slic

Toliko duboko verujem da će baš ove godine zima biti blaga i kratka, da svaki put sebe ubedim da ne treba da trošim pare na pretople jakne i neke šmensi cipele. U stvari, kupila bih 10 pari baš tih fensi-šmensi u zamenu za jedne zimske.

Ne volim zimu – ne vole je ni moji sinusi, ali ni moje šiške. Nemam kapu (lažem, malko, imam negde jednu, ali ne vole je moje šiške, i ne voli je moja glava)… rukavice mi čuče u džepu, jer ne umem ništa u njima da uradim, pa mi prsti vazda hladni… Jedino, volim ešarpe oko vrata, ali i one su većma vezane za proleće, jer zimi kroz njih ‘ladan vetar poljem piri, dok na zemlju pada sneg.

 

I tako, svi se nešto raduju. Stiže sneg. Meni jedino radosna uspomena, kad je naša majka, koja je jedna od tih koja bi pevala od radosti na pomen prvih pahulja, nas, onako male, onomad, šuškala i vodila u šetnju do Tvrđave, da udahnemo sveži miris prvih pahulja. Tada sam ga volela. Kad sam po toj istoj Tvrđavi vukla sanke, kao po najvećoj skijaškoj atrakciji. U crvenom skafanderu, sa sankama koje mi je, o, da, tata kupio. I tada je sneg bio sneg, i zima imala ukus i miris i boju zime. Sve posle toga je postalo laž. Jedna velika šarada, kratkotrajni bljesak koji se očas pretvarao u prljavu, crnu masu, u zaleđene ulice, koje treba proći brzo a bezbedno.. Kada sneg više nije predstavljao beskrajan niz penjanja i spuštanja u crvenom odelu, sa smešnom kapom iz koje mi samo oči vire, i rukavicama sa jednim prstom, od tada zima ima ukus i boju laži i nečega u čemu za mene više nema strasti i lepote. Ne volim je. Možemo se terati do sutra, ali ja to tako. Postanem tužna, i da mogu da se teleportujem na neko daleko toplo ostrvo, neki Rapa Nui, ja bih to u času uradila.

Ali, ne ide. Trenutno se tešim onako filozofski – da je zima tu samo zato da bih proleće i novo sunce sa još većim ushićenjem dočekala. I, da će sve brzo proći. Pustite me da verujem… pa makar i u bele laži….