Čuvari tuđe sreće

Mislim da bi ovaj tekst sasvim lepo mogao da ostane i neobjavljen. A opet mi nešto vuče prste, da poput lakonogih srna skaču sa slovo na slovo i kroje ove redove. Večeras dok se vraćah u stan, osetih nešto nalik suzama vrelim. Dan što prođe, beše lep, i oni pre njega, i ništa loše u nagoveštaju nije.

Suze dođu kada ih ne zoveš. Kao i smeh. Dobrota ljudska se na dobrotu kači, onako kao čičak, a zloba se razliva poput nabujale reke, i plavi sve pred sobom, nosi što odneti može, a što ne može pokušava da zarazi i uvuče u svoje kolo.

Za ovo godina što imam, čuh dva oprečna mišljenja  o sreći čovekovoj. Jedno, koje podržava veći deo populacije jeste da smo za patnju i trpljenje rođeni, a da će nam sreća doći kao nagrada kad zatvorimo knjigu. Drugo, meni bliže, jeste ono da smo svi rođeni sa istim pravom na sreću, i da ako čestito njome baratamo, bićemo nagrađeni i kad se biblioteka zauvek zatvori.

U poslednje vreme nešto mi se to pitanje sreće vrti po glavi. Koliko je svako krojač svoje? Ili koliko ljudi u svom okruženju znate koji vrlo rado honorarno rade kao krojači tuđe. Nije bitno što makazama loše barataju, što im ni nacrti ni šeme ne idu, oni i dalje zdušno kroje po tuđim kućama, valjda misle, ako su sebi skrojili malo ukoso, što bi drugima bilo lepše. Uniformisana sreća. Kako njima tako i vama.

I još jedno pitanje u vezi sa srećom me nešto tišti ovih dana – koliko čovek sme da bude sebičan kad je sreća u pitanju – tj. koja je to tačka posle koje neko sme, a da ne bude osuđen od čitavog sveta, da kaže – ja više ne mogu da budem čuvar tuđe sreće. Ovi o kojima ovde pišem nisu krojači po tuđim kućama. Ne, ovde mislim na one koji svaki dan kroje u sopstvenoj kući novi srećni model za sve oko sebe – a istovremeno oni idu razotkriveni, nezaštićeni, tužni i poraženi – jer su ih razne okolnosti načinile čuvarima tuđe sreće, i sve ono što u toku noći uspeju da sašiju za sebe, sva sreća koju u snu sebi dodele u jutro biva rasparana i razdeljena za tuđi mir, tuđi osmeh, tuđu dozu dnevnog zadovoljstva.

Gore od ovog jeste samo kada njima dođu krojači po kućama i prekroje njihovu golotinju i izvrnu je naglavačke pred čitav svet. Kad i onaj krajičak osmeha koji ponekad uspeju da sačuvaju u uglu usana, kao trag od noćnog pletenja, ovi prekroje i ukaljaju.

Gde je ta granica – kada čovek sme da zatvori vrata i kaže – sada je dosta. Kada može da svakuje kofere i ode da nađe svoju rođenu sreću, svoju drugu kožu, svoje pravo na dobrotu u polju čičaka?

Rekoh vam, ovo je moglo i neobjavljeno da ostane. Moje suze nisu ni povod ovog teksta, niti imaju veze sa srećom. One imaju veze sa belim lukom i cvećem i čišćenjem duše. Dobro odabran trenutak za provetravanje… ipak je ovo maj…

 

Još jedna majska crtica – o dosanjanoj sreći

 

 

Bio je maj. Topao. On lep, mlad, s tankim zavodničkim brčićima. Ona lepa, mlada sva zanesena srećom koju je nosila pod srcem. Tamo, uz njeno, kucalo je još jedno, malo. Na svaki njen ono je dalo po otkucaja dva.

Bilo je veče, nalik ovom – on lep i ona ustreptala od iščekivanja, prošetaše do Dunava. Nisu više maštali o maloj sreći koju su toliko dugo čekali, jer, bio je tu topli maj i, znali su da ih još samo nekoliko sati deli od trenutka kada će je videti. Ono što su u ljubavnom zanosu sanjali, uskoro će postati stvarnost.  Sada su samo sedeli na nekom izvrnutom čamcu, gledali mladi mesec i slušali vodu. U njenim mislima bile su crvene ruže, rumene jagode, plavetno nebo, odsjaj meseca. U njegovim je bila ona – žena koju voli. I svaku njena misao mogla bi isto tako biti i njegova.

– Hajdemo, vreme je, reče mu žena.

On je uhvati za ruku i krenuše nazad.Prošla je ponoć, bio je ponedeljak, mesečev dan i vreme da upoznaju sreću.Uskoro su ženu odveli u porodilište.

– Dobili ste ćerku…

Bio je maj. Topao, razliven poput Dunava u ravnici. Bio je maj i ona je u rukama držala devojčicu puti bele poput meseca. Obrazi su joj dobili večiti pečat ruža, a oči boju reke. Bila je njena, bila je sve ono o čemu je maštala devet meseci. Bila je skroz poput nje.

I sada je maj. I sada je jedno toplo veče. Mladost je prošla. On je i dalje vitak a ona i dalje u ovo doba godine oseti kao da joj još jedno malo srce udara pod njenim. I svaki put u ovo doba priseti se jedne davne noći, seti se reke i meseca.

I čeka da svane jutro, i čeka tačan minut u kome je prvi put začula bebin plač, i kad su niz njeno lice kliznule radosne suze. Čeka s nestrpljenjem da joj u tom času izgovori – srećan ti rođendan…

A, sreća čeka da joj se zahvali što su je baš ovakvu sanjali i dosanjali. Pomalo poput meseca, svoju, i svakog časa drugačiju, a opet toplu i jednostavnu poput ove večeri. Poput toplog maja, Dunava i ravnice.

Hvala…

 

 

 

Još nije njeno vreme…

Kad me stignu sve samoće…

Jednom i to stigne. Kad je baš dobro, one stignu. Sednu ti za vrat. Šapuću – U kafanu ja ću poći, u kafanu ja ću poći, u kafanu ja ću…

Ustao je tog jutra, po običaju ranije od nje, ali ovog puta u sam šav kad se noć opire snu, a jutro budi iz obamrlosti. Na tom rasporu je kročio na terasu. Očajno hladno jutro, ali on ga nije osećao. Ništa do njega tih dana nije dopiralo. Samo osećaj beskrajne sreće. Kraj ustajanju u gluvo doba. Kraj povratku u neki samotni, momački stan u sopstvenu tišinu. Kraj danima bez njenog smeha, njenih dugih monologa, večitih planova.

Toliko je bio srećan da je to bolelo. Podseti ga u jednom momentu na onaj bol kad bi ona odlazila. Kao da su mu deo srca rezali svaki put kad bi bela ptica poletela. Deo je sekao i kada bi on odlazio od nje. Podseti ga ovo jutro svojim intenzitetom na te fantomske rezove, ali, odmahnu rukom… nikako, ma nemoguće. Ne idem nikuda. Ni ona ne odlazi. Tu smo, u bezrezervnoj radosti. Ne kida me ništa iznutra, to se, pomisli on, samo jutro nestašno nadvlači sa noći pa cima, a on onako polupospan  služi im kao savršeno igralište.

Neka ih, kad se razdvoje, onda ću nju buditi. Obećah joj sinoć da će da zapamti ovo buđenje. Reče joj kroz smeh, već zatvorenih očiju za san – videćeš ti kako ću ja tebe ujutru probuditi.

Nije još vreme za njen uranak. Uzeo je pepeljaru sa terase, zbog nje je i išetao u ledeno jutro. Uzeo je i vratio se u sobu. Zapalio cigaretu. Poče da oseća hladnoću. Prebaci ćebe preko nogu. Još jedan dim. Ugasi je. Skupi, onako pušački sav pepeo u jedan ugao pepeljare i položi ugašeni opušak preko toga. Spavalo mu se. Jako. Nije još njeno vreme, pomisli on i zavali se. Neću je ipak buditi ovog jutra, nije ovo još njeno vreme. Neka spava, onako mirna i ušuškana u svoje snove i planove. I zaspao je.

Bilo je to njeno buđenje. Njegove oči iznad svakog sna, upijale su sve sporije njene uplašene pokrete. Njeni prsti okretali su  broj 94… Poslednji odjeci tišine i pogled na savršeno ugašenu cigaretu.

Od onda više ne pravi planove.

Od onda voli svaki i najsitniji trenutak života.

Od onda ne voli paranje jutra i noći.

I cigarete.

 

Kupončići za sreću ili zašto nisam B.K.

Kad bih bila Bane Krstić…

Možda se sada neko pita a zašto ne Balašević? Ali, nisu sve teme tako globalne i filmske kao njegove, nekad mi treba čista laloški ravna priča sa mirišljavim kolačićima, sa Dunavom koji nosi jednu skelu i na njoj jednog skeledžiju kog mogu da moljakam da se iz, recimo Srema prebaci u Bačku, jer je neko preko reke daleko. I, da u nekoliko stihova objasni da je svetsko pitanje broj 1 u stvari to da li me voli ili ne. Sve ostalo nije bitno.

Kad bih bila Bane Krstić ja bih sve to umela i ništa mimo toga me ne bi doticalo. Ali, ne lezi vraže, nisam Bane, i nisam još usput ni muško, pa su mi misli svuda i u svim rupicama koje mogu da se otvore u onoj sivoj masi, kad je toplo pa se sve raširi. A ja, veliki, svoj najbolji analitičar i terapeut (cvrc… ni lekari sebe ne izleče nikako, a kamoli ovi što o duši brinu), redovno pronađem novi razlog da Dunav ne teče mirno, i da i pored toga što je širok, a ravan Srem – dovoljan razlog da ne poverujem ni da je reka baš široka, jer ni Srem baš nije ravan, tražim krivine u sebi.

Pomislim na trenutak gde li sam ono nekad pogrešno skrenula, misleći da je to put za Albukerki, i kako su neki tako ravno uplovili u kolotečinu, a ja stalno neke ptice krotim u grudima.

Znam, moglo se i tim putem. Onim kojim se češće ide. Kad u jednom času neko postavi uslov – ja i jedan život miran tih, i tek ponekad neki napisan stih, ili večito preispitivanje sebe i svojih nesigurnosti, sunce i kiša u očima od večeri do jutra i obrnuto, sto puta zamene mesto, ali bez kompromisa, barem ne velikih.

Ponekad mislim da ni živeti ne umem kako treba. Prošla su mi maj i jun. Jednom sam prošla taj put. I čekala da se desi čudesO u leto. I nisam naučila da čudesa ne postoje. Takva. Čudesa postoje samo kada ih sama uvilenim i dam im krila i malo čarobne vatre potpirim, pa  pustim zvočniće da objave da je počelo doba čuda i da u njemu glavnu ulogu ima jedna šašavica baš onakva kakva jeste – ona koja obećava, a zna da ne ume da održi obećanje, ona koja pokušava večito da se opusti ali ili pretera u tome, pa tresne ili pokušava, a zna da je rad suprotnost opuštanju.

Kažem, ponekad pomislim, zašto ne znam kako će sve za 20 godina izgledati, zašto ne postoji jedan kalandar sa kupončićima sigurnosti i sreće da svako jutro otkinem po jedan kupon, ubacim u bunar svojih želja kao potvrdu da imam tapiju na još jedan čudesni dan.  Ali, znam da takvih tapija i takvih kupona nema. Nema ugovora o sreći. Nema garanta za sigurnost. Ničega nema. Znam to, ali nikako da naučim da hodam u tom svetu. Još uvek sam slonče u stalkari, pa, kako veli moj kum (u drugom kontekstu) samo mašem onim reketom pa nekad i ubodem neku loptu.

Opusti se, mantram sebi. Zašto misliš da će se nešto volšebno dogoditi ako se opustiš? Ako pogrešiš? Ako se igraš? 

Znam… sećam se. Prošla sam jednom taj put. I ishod znam.

Zato odoh da umesim svoju letnju magiju pa na verandu srca svog da prisednem. I uživam u magijskim kolačima. Onim sa cimetom i kapljicom vanile. Nekoliko malina odgore i malo otopljene čokolade. One koju posle treba sa prstiju polizati. Lagano. Kako već u tim pričima o magiji ide.

A sve to na zemlji za koju dobih tapiju pre koji mesec.

A, sve bi verovatno bilo drugačije, da sam kojim slučajem Bane Krstić…

 

Srce je vuk

Spustila je glavu u njegovo krilo.

– Da li si srećna? upita je.

– Jesam.

– Jesi ovako zamišljala sreću?

– Znaš, prestala sam da je zamišljam, jer je varljiva. Taman kad je zamisliš, natera te da biraš između nje i neke druge. I, koju god da odabereš, bićeš pomalo nesrećan. Zato je više ne zamišljam, već je hvatam u letu.

– Ovaj trenutak, uhvaćena sreća? To želiš da kažeš?

– Da, dok sam spuštala glavu, znala sam da sam je prevarila, da nema vremena da mi ponudi alternativu. Zato je ovo sada savršena sreća.

– Kao da je loša, tako je tretiraš.

– Ne, dragi, samo ti pokušavam objasniti da je ona niz prilika koje uspemo da prepoznamo i uhvatimo. Svaki put kad dugo razmišljamo o njoj, dajemo joj predivnu šansu da se razmahne i da nas dovede u iskušenje. Iza svake sreće, stoji jedna još malo veća. Iza svake stoji jedna, čini se, malo vrednija. I, budi pametan i izaberi. Ono što si danas planirao da ti bude sutrašnja sreća, poješće za doručak jedna koja se u trenutku tvog maštanja već rađala. Carpe diem. Nismo valjda džaba učili latinski?

– Ali, kako je ovo taj savršeni tren? Šta da…

– Upravo, da si ti tren pre toga samo prekrstio noge, ili da ti u trenu naše priče zazvonio telefon, ona bi pobegla. Imala sam, eto, sreću, da ugrabim tren…

– Dušo, mora da si u pravu. Jer čak i da nisi, ne želim da kvarim ovaj trenutak…

 

Kako je samo varljiva i krhka sreća. I lukavo razigrana podatno bezobrazna, kao devojčurak pred vukom, svesna da svakog trena može biti uhvaćena, ali još svesnija da svaki tren u kome uspe da izmakne postaje sve jača i da joj se pridružuje čitav čopor sličnih njoj, pomalo lepših, zanosnijih, ali istovremeno maglovitijih, nedodirljivijih. I što su eteričnije to su zanosnije i vuk napušta svoju prvobitnu zamisao i kad šapom mahne na onu drugu, treću, u trenutku veću, ona nestane, ali nestaje i ona prva, dodirljiva – nestaje, jer je varljiva i durljiva, ljuta na vuka, što ju je preskočio – mada svesna da bi time i bez života ostala da je njegov plen postala. Varljiva je.

– Zato ja, dragi više ne maštam o sreći. Jer srce je vuk. A sreća varka.