RSS

Архиве ознака: stomak

Savršena mala igra za njih dvoje – treći deo

 

za priču

Spustio je usne na njen stomak.

Poljubac poput povetarca jedva je okrznuo, ali ipak ona se promeškolji u snu.Spustio je još jedan. Nekoliko milimetara niže. Lagano. Milimetar po milimetar kao lagano kotrljanje niz brdo. Sa strane je njen trbuh baš tako i izgledao poput blagog uzvišenja sa kog se moglo na dve strane – s mesta na kom je on ležao  – levo bi poljupci klizili ka njenim grudima, a nadesno, mangupski se nasmešio, do vrhova prstiju na nogama. Sve ostalo je u ovoj igri bilo brdo i podbrđe.

Voleo je njen meki stomak i pupak koji je ličio na majušno jezero. Razmišljao je kako bi u toj mekoti mogao da raste jedan sasvim novi život – kako bi tada linija koja vodi na desno niz padinu postala tamnija – koža blago razvučena i napeta. Podigao je ruku desetak centimetara iznad njenog pupka i pokušao da zamisli da spušta usne na to mesto. Zahtevalo je isuviše napora i pomeranja. Morao bi da se podigne, a ni pogled više ne bi bio ovako lep i jedinstven. I sve ovo više ne bi bila igra…

Ležao je i dalje potpuno opušten pored nje. Prvi zrak sunca probio se kroz roletne i pao tačno na sredinu brdašca. O, pa mi se to igramo… reče on, više za sebe. Pratio je zrake  i kako su  se oni pomerali tako je on na mestima gde su do malopre bili ostaljao svoj trag, poput ljubomornog dečaka kome je neko dirnuo omiljenu igračku.

Život je igra, a mi smo igrači  – pomislio bi svako jutro, trenirajući maratonski sporu trku usnama po njenom trbuhu.

Svako novo jutro bilo je novi izazov za njega – hoće li stići do podnožja pre nego što sunce osvetli njeno lice…

Milimetar po milimetar…

 
23 коментара

Објављено од стране на 9. септембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Hodam po tankoj liniji

Gde su NAM granice?

I GDE su nam granice?

Od sinoć čeprkam po  sebi tražeći odgovor. Nije mi ovo prvu put u životu da se zapitam, ali svaki put mi se pitanje nametne iz nekog drugog ugla. Sinoć smo gledali hodača po žici. O čoveku znam vrlo malo, tek šture biografske podatke, što je i nebitno, jer nikada se, verovatno, više nećemo naći u isto vreme na istom mestu, taj pomalo ludi Francuz i ja,  ali onaj trenutak, sinoć, učini me u trenu presrećnom i nesrećnom. Nakon svega, želela sam da se sklonim negde i ćutim i pustim da mi prođe taj trenutak kroz čitavo telo. Ono je jednostavno vapilo za katarzom – osećaj blage uznemirenosti, vrtoglavi kovitlac u stomaku i glavi, i mnoštvo ljudi oko mene. Nemogućnost osame. Nemogućnost da u trenutku proživim svoju blaženu anksioznost – da suočim sebe sa ličnim granicama i da napravim novi krug do kojeg se treba širiti, i nove izazove koje mogu, smem, želim da savladam. Gde su te granice? Koje su to sile izvan nas koje jedne drže u večito istom krug, a druge, opet, razdiru i teraju da se batrgaju, grebu ne bi li izašli iz svojih okvira.

Krhka je priroda u meni. Lako puca i ogoli. Poput porcelana se stvori novi oblik i ponovo popuca. Ponekad navučem oklop i čuvam se, ali to mi brzo dosadi, jer liči na kavez, na dosadu, na sakupljanje adrenalina u svakoj ćeliji tela, na retrogradno hodanje, na stajanje u mestu, a to ne umem. Zavrti mi se, mučnina teška i gorka preplavi me, srce bi da trči, ali noge ne mogu jer oklop ih drži. Jedino što tada mogu jeste da se sklupčam unutar sebe. Moje lice tada odslika sve ono što bih sakriti htela, oči se napune tugom, a dve bore iz uglova usana samo se pojave kao osušena rečna korita. Kao da čekaju suze da se sliju niz njih. Da opišu bol, da zavape da skinem oklop – pa neka pucam po šavovima, neka se raspadam iznova i iznova, ali da dopustim svojim strastima da me vode.

Ne umem u mestu. Ne umem bez reči, dodira, mirisa, ne umem uvek isto. Ne umem kad koža miruje bez dodira, ne umem kad reči guše se u stomaku, ne umem kako se očekuje, jer nikad nisam naučila šta se očekuje. Ili, bi bilo iskrenije da kažem umem ali neću. Neću ako do sada nisam. Neću jer cena je prevelika. Neću jer ono što sačuvam oklopljavanjem, nije vrednog onoga što dobijam razotkrivanjem.

Prekoračiti granice, proživeti svaki put blaženstvo i proklestvo anskioznosti, kratkotrajna uljuljkanost u mir i bezbrižnost, pa ponovo u krug. Na postvenoj žici, kao onaj Francuz sa početka filma. Red adrenalina, red razgolićenosti nakon pucanja šavova, red nežnosti i reči, red smiraja na kraju svakog dana. Red bezrezervnog predavanja i red apsolutne vere u onoga koji veruje u mene, moj štit dok hodam po svom užetu. Nevidljivom – vidljive su samo njegove ruke na koje padam. U krug i nazad. Jer, i to se može…

 
5 коментара

Објављено од стране на 9. септембра 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: