Kako najbolje da ti objasnim da ne postoje naredbe i da je sve samo želja? Ne, nemoj me pogrešno shvatiti, nije SAMO – to je sve. Želja. Sećaš li se kao je Džoni naredbom vapio:
„Poljubi me,
pa mi prste u kosu uvuci i zagrli me…
Hej, poljubi me
Pa se privij tik uz mene
I zapjevaj, ako znaš…“
Želja, čežnja, strast, molba, patnja, žudnja, preklinjanje, zapovest, agonija, ekstaza, – nada da će se ona 
smilovati i učiniti upravo ono što želiš – poljubiti te, zavući ti prste u kosu, priviti se tik uz tebe i zapevati – tiho poput šapata, ono što od početka priželjkuješ – pesmu koja kida, rastače te na najsitnije delove, udara,pa tako rasparanog te baca u visine svojom pesmom i usnama, a potom te na postelji mekoj ponovo dočeka i sastavlja te do najsitnijih detalja, vraća ti obličje, povezuje tanane niti sreće u tvojoj svesti, crta ti blaženstvo na licu, drži te u tom najranjivijem trenutku privijenog uz sebe, tople usne žene te ljube – tebe dečaka u rukama žene, tebe koji se svaki put nanovo rodiš nakon što prođu želja, čežnja, strast, molba, patnja, žudnja, preklinjanje, zapovest, agonija, ekstaza – tvoje prividni imperativi kod glumiš da si jak, do si netaknut još njenim usnama, dok ti prsti njeni nisu kroz kosu prošli, dok te nije uz svoje telo meko, podatno privila. Tada se rastope i poslednji atomi tvoje odbrane i ti si opet onaj nežni dečak, onaj koji joj veruje i koji se predaje u trenutku kada joj najviše daješ, kad joj daješ sve, sebe, zavodeći i ispunjavajući joj svaku želju, čineći je u jednom jedinstvenom trenutku celom, potpunom, moćnom.
Ne postoje naredbe… već samo želje… Da li je sada malo jasnije?
ritamdana 