Savršena mala igra za njih dvoje – treći deo

 

Spustio je usne na njen stomak.

Poljubac poput povetarca jedva je okrznuo, ali ipak ona se promeškolji u snu.Spustio je još jedan. Nekoliko milimetara niže. Lagano. Milimetar po milimetar kao lagano kotrljanje niz brdo. Sa strane je njen trbuh baš tako i izgledao poput blagog uzvišenja sa kog se moglo na dve strane – s mesta na kom je on ležao  – levo bi poljupci klizili ka njenim grudima, a nadesno, mangupski se nasmešio, do vrhova prstiju na nogama. Sve ostalo je u ovoj igri bilo brdo i podbrđe.

Voleo je njen meki stomak i pupak koji je ličio na majušno jezero. Razmišljao je kako bi u toj mekoti mogao da raste jedan sasvim novi život – kako bi tada linija koja vodi na desno niz padinu postala tamnija – koža blago razvučena i napeta. Podigao je ruku desetak centimetara iznad njenog pupka i pokušao da zamisli da spušta usne na to mesto. Zahtevalo je isuviše napora i pomeranja. Morao bi da se podigne, a ni pogled više ne bi bio ovako lep i jedinstven. I sve ovo više ne bi bila igra…

Ležao je i dalje potpuno opušten pored nje. Prvi zrak sunca probio se kroz roletne i pao tačno na sredinu brdašca. O, pa mi se to igramo… reče on, više za sebe. Pratio je zrake  i kako su  se oni pomerali tako je on na mestima gde su do malopre bili ostaljao svoj trag, poput ljubomornog dečaka kome je neko dirnuo omiljenu igračku.

Život je igra, a mi smo igrači  – pomislio bi svako jutro, trenirajući maratonski sporu trku usnama po njenom trbuhu.

Svako novo jutro bilo je novi izazov za njega – hoće li stići do podnožja pre nego što sunce osvetli njeno lice…

Milimetar po milimetar…

 

Neponovljiva radost postojanja u dvoje

Ugasi sve. Hoću nešto da ti kažem. 

Gasi. Ćuti. I čeka. Ona uvek ima nešto da kaže. Kao dete koje otkriva svet. Njemu već dobro znan. Njoj nov. Mnogo prvih puteva u jednom kratkom delu života.

Otkrivala je svet u sebi. Otkrivala život sa njim. U nekom drugom životu imali bi verovatno barem jedno dete na fakultetu, krug zajedničkih prijatelja sa kojima već godinama igraju recimo karte svakog petka, zajedničke fotografije sa letovanja, hipoteku na neku nekretninu, rutinu svakodnevne proze.

Deca su ostala za neki drugi život. Jednom davno je samo kratko živela iluziju blaženog. I nikad više.

Prijatelje svako od njih ima, ali priča o zajedničkim je još uvek u povoju. Još uvek su njeni i njegovi. Zajedničke fotografije su još uvek samo beleške nekih trenutaka. Nema kartanja petkom, i nema rutine. Ništa se još toliko puta nije ponovilo da bi postalo rutina.

Znaš, noću slušam kako dišeš. U mraku prstima pokušavam da otkrijem položaj tvojih ruku, da osetim toplinu tvog obraza. Danju, upijam tvoj lik dok radiš, čitaš, dok ozbiljno nešto ispituješ, zapisuješ. Ti si moja poezija. Neponovljivi stih vezan je za svaku tvoju kretnju i reč. Ono što je za tebe već viđeno i preživljeno ja otkrivam i upisujem u mapu svoje duše.

Ne mogu da ti opišem osećaj koji me ne napušta već nekoliko dana. Fascinacija činjenicom da nas neka sila dovede jedne drugima i prepusti da se snalazimo i uklapamo. Da se volimo baš ovakvi kakvi smo. Potpuno nesavršeni. Savršeni u svojoj ranjivosti. Razgoloćeni jedno pred drugim do krajnosti. Otkrivenih ožiljaka, sa ponekom još svežom ranom – spojeni jedno uz drugo kao melemi. Ponekad uplašeni snagom remedije zagrebemo, nesvesno ožiljke jedno drugom. Da vidimo da li će i tada čarolija da deluje. I deluje. Ti si moje najveće čudeso… I, daj mi sad svoje usne da ućutkam ovu bujicu…

Nasmešio se i približio lice njenom. Savršena mala igra i savršeni kraj jednog dana. Neponovljivog. Kao što je ona za njega neponovljiva i on jedinstven i neponovljiv za nju. U nje čovek i u njega žena.