RSS

Архиве ознака: krug

Moja si petrovdanska jabuka

 

apple_960x540

 

 

 

Osvanuo je Petrovdan. Šetala je među tezgama tražeći jabuke petrovače. Seća se da joj je baka govorila da se one tek na ovaj dan prvi put jedu. Mnogi su davno zaboravili na ovaj običaj, ali ona je čekala baš ovaj dan da ih prvi put omiriše.

Uzmi, čedo, valja se, uzmi tu što u ruci držiš, reče joj starica sa druge strane tezge.

Hvala, misli su mi odlutale. Izvinite ako sam se predugo zadržala… promuca devojka… razmišljala sam…

– … o svojoj baki, nasmeši se starica. – Nosi je i daj dragom da je zauvek čuva…

Ali, kako zauvek kad je već sad načeta?, upita devojka gledajući tačkicu tek vidljivu oku.

Naći ćeš ti već način. Stavi je noćas na prozor pored uzglavlja pa će ti u san doći.

I tako bi. I usni devojka san. I probudi se s prvim suncem. Otkine peteljku sa jabučice i napravi krug. Uze končić i spoji krajeve.

Ode do svog dragog, još usnulog i poljubi mu oba oka i usne. On se samo nasmeši, sanjajući da mu je leptir preko lica prešao.

Ona ga uze za ruku desnicu i na najmanji prst, jer samo na njega je kružić mogao stati, navuče ono što je jabuke deo bilo. Okruglo kao voće, kao sunce, kao zenice oka, krug u kome su početak i kraj vezani u jedno da se ne zna gde počinje a gde mu je kraj, okruglo kao večnost nedokučivo i neraskidivo krhko poput paučine i jako poput dijamanta.

Čuvaj, radosti, ovu jabuku na prstu, u njoj je naš početak i kraj, naša ljubav utkana, naši snovi upleteni, svaki topao osmeh i svaka reč koja vodila nas je jedno drugom. Čuvaj, blagosti, ovu nežnost koju ti sa srcem svojim darujem. Nosi i moje i tvoje ime urezano u ovu tanku nit. I, ne brini, dok god se ljubav naša poput kruga bude držala, dok god se kraj ne bude video obgrljen početkom i jabuka će grliti tvoj prst. Bude li kraj krenuo da se migolji iz zagrljaja i končić će se odvezati. Molim te, dragosti,  čuvaj me i čuvaj našu ljubav. Tebi se predajem i tebi ovom jabukom i sebe zauvek dajem, šaputala je devojka a on je mislio da u snu sluša njene reči. Na san je ličilo jer ga, činilo se, neka milina omađijala, te oči otvoriti mogao nije. Slušao je cvrkut njenog glasa i smešio se, u snu, kako mu se slučilo. Čak mu se pričini u trenu da je dah njen na licu osetio i ruke njene na svojoj desnici.

Poljubi ga još jednom u oba oka i usne rumene i lagano napusti sobu u kojoj je snio. Zrak sunca pade mu na lice i on otvori oči. Soba beše prazna, ali na prstu je imao kružić koji mu  zamirisa na jabuke. Petrovače.

Bila je tu, java moja i moj san. Bila, blagoslovila i darivala, osmehnu se mladić gledajući u kružić na svom prstu. Tek jedva vidljiv, a opet tako čvrst i postojan. Kao njen zavet i molba.

 Zaokružila je svoj petrovdanski san. I mene u njega stavila, a oboje u prsten utkala, i meni na radost sebe predala. Blagosloven i lep bio ovaj dan, poput svih koje je ušaputala u krug, pomisli i onom ko od gore vidi sve zahvali…

 

Advertisements
 
8 коментара

Објављено од стране на 12. јула 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Hodam po tankoj liniji

Gde su NAM granice?

I GDE su nam granice?

Od sinoć čeprkam po  sebi tražeći odgovor. Nije mi ovo prvu put u životu da se zapitam, ali svaki put mi se pitanje nametne iz nekog drugog ugla. Sinoć smo gledali hodača po žici. O čoveku znam vrlo malo, tek šture biografske podatke, što je i nebitno, jer nikada se, verovatno, više nećemo naći u isto vreme na istom mestu, taj pomalo ludi Francuz i ja,  ali onaj trenutak, sinoć, učini me u trenu presrećnom i nesrećnom. Nakon svega, želela sam da se sklonim negde i ćutim i pustim da mi prođe taj trenutak kroz čitavo telo. Ono je jednostavno vapilo za katarzom – osećaj blage uznemirenosti, vrtoglavi kovitlac u stomaku i glavi, i mnoštvo ljudi oko mene. Nemogućnost osame. Nemogućnost da u trenutku proživim svoju blaženu anksioznost – da suočim sebe sa ličnim granicama i da napravim novi krug do kojeg se treba širiti, i nove izazove koje mogu, smem, želim da savladam. Gde su te granice? Koje su to sile izvan nas koje jedne drže u večito istom krug, a druge, opet, razdiru i teraju da se batrgaju, grebu ne bi li izašli iz svojih okvira.

Krhka je priroda u meni. Lako puca i ogoli. Poput porcelana se stvori novi oblik i ponovo popuca. Ponekad navučem oklop i čuvam se, ali to mi brzo dosadi, jer liči na kavez, na dosadu, na sakupljanje adrenalina u svakoj ćeliji tela, na retrogradno hodanje, na stajanje u mestu, a to ne umem. Zavrti mi se, mučnina teška i gorka preplavi me, srce bi da trči, ali noge ne mogu jer oklop ih drži. Jedino što tada mogu jeste da se sklupčam unutar sebe. Moje lice tada odslika sve ono što bih sakriti htela, oči se napune tugom, a dve bore iz uglova usana samo se pojave kao osušena rečna korita. Kao da čekaju suze da se sliju niz njih. Da opišu bol, da zavape da skinem oklop – pa neka pucam po šavovima, neka se raspadam iznova i iznova, ali da dopustim svojim strastima da me vode.

Ne umem u mestu. Ne umem bez reči, dodira, mirisa, ne umem uvek isto. Ne umem kad koža miruje bez dodira, ne umem kad reči guše se u stomaku, ne umem kako se očekuje, jer nikad nisam naučila šta se očekuje. Ili, bi bilo iskrenije da kažem umem ali neću. Neću ako do sada nisam. Neću jer cena je prevelika. Neću jer ono što sačuvam oklopljavanjem, nije vrednog onoga što dobijam razotkrivanjem.

Prekoračiti granice, proživeti svaki put blaženstvo i proklestvo anskioznosti, kratkotrajna uljuljkanost u mir i bezbrižnost, pa ponovo u krug. Na postvenoj žici, kao onaj Francuz sa početka filma. Red adrenalina, red razgolićenosti nakon pucanja šavova, red nežnosti i reči, red smiraja na kraju svakog dana. Red bezrezervnog predavanja i red apsolutne vere u onoga koji veruje u mene, moj štit dok hodam po svom užetu. Nevidljivom – vidljive su samo njegove ruke na koje padam. U krug i nazad. Jer, i to se može…

 
5 коментара

Објављено од стране на 9. септембра 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: