RSS

Архиве ознака: postelja

Kako bi izgledao kraj da je ikada počelo…

378689_342778652416354_910426591_nDraga moja N.N.

Ovo je kraj. Pišem jer jedino tako mogu da ti kažem „istinu u oči“, kada ih ne vidim. Ovo je kraj – kako to groteskno zvuči – a nije nikada ni počelo. Šta sam ja to tebi bio? I šta si ti bila meni? Švaleracija, ljubavnici? Može se to i tako nazvati, ali to nema imena. To u realnim životima ne postoji. Tebe u mom realnom svetu nema, u tvom ja sam bio samo senka. I sada kad gledam tu reč  KRAJ na papiru, mogao bih i da se smejem i da plačem  – ja draga N.N. završavam sa tobom nešto što nije ni počelo, čega zvanično nije ni bilo. Završavam nešto o čemu ne mogu ni sa najboljim drugom da pričam, nešto o čemu sam mogao samo sa tobom, ali sada više ni toga nema. 

Draga moja N.N. prvi put ti govorim istinu, potpunu, ogoljenu, neulepšanu. Pitaš se – da li sam te voleo? Jesam. Dovoljno? Ne znam. Ne umem ja da merim količinu – možda te volim koliko i svoju ženu, ali ona je prva ušla u moj život. Ona mi je rodila decu. Znam, mogla si to biti i ti, ali ona je bila brža, ona je bila prva, ona je bila u pravo vreme na pravom mestu. 

Nas draga N.N. nikad nije bilo. Nema tragova. Nema pisama, SMS poruka, nema čak ni tvog broja telefona u mom imeniku. Da mi se ikad išta desilo niko ti ne bi javio i ne bi saznala jer nema nas. Sve što me veže za tebe postoji samo u ovoj mojoj ludoj glavi. Ti si žena bez imena – ljubavi, mila… kako se obraćam i ženi da mi se ne bi slučajno omakla.

Nema nas. Sa tobom nisam maštao život i sanjao decu. Tebe sam sanjao zanosnu, doteranu, u zavodljivom vešu, uvek sređenih noktiju i kose. Takvu. Uvek spremnu za mene. Tebe nisam dozivao jer si mi sama padala u zagrljaj, sama si davala i više od onog što sam poželeti mogao. Znala si da ti lažem kad bih ti obećao da ću sledeći vikend sigurno ostati kod tebe, da me žena kod kuće nervira. Znala si, nadam se. Jer sa tobom je sve moralo biti laž. Lagao sam da idem na pijacu i da se vidim sa nekim starim drugarima u nedeljna jutra – pa se uvlačio u tvoju postelju. Lagao sam da je došlo do zastoja na putu kad bih se vraćao sa službenog puta da dobijem sat sa tobom. Lagao sam da moram da odradim još koji dan i neka oni krenu sami na more da bih ti došao na koji sat. Znam, tada sam mogao da prespavam kod tebe. Ali nisam. Nisam hteo da ikada postaneš obična žena od krvi i mesa. Ti si bila nešto više – ti si bila ona koja je spasavala moj brak – i pored koje sam shvatio da je i ono moje obično dobro, ili barem dovoljno. 

Znam, boli. Zato ti i pišem „istinu u oči“. Nije moja žena ni bolja ni gora od tebe. Samo je ona vremenom postala obična. Često bez frizure i bez laka, u širokoj trenerci i starom ispranom belom vešu. Ona je kao domaća pita a ti si bila fina i skupa torta iz najbolje poslastičarnice. Ti si bila užitak, nešto skupoceno i retko dostupno – nešto što se kupuje za važne praznike i u čemu se uživa svim čulima jer si retka i skupa. 

I zašto je baš sada kraj? Zato, draga moja N.N. jer sam se navikao na tvoju skupocenost, zato što sam u jednom grešnom trenutku slabosti poželeo da te imam zauvek. A znaš kad sam to shvatio? Kad sam posegnuo rukom do najviše police gde nam stoje kristalne čaše i kad me žena preneraženo upitala šta ja to radim. Reče mi – da li ja znam koliko su te čaše skupe i da su one samo za retke prilike, kad su slavlja i kad nam neko dođe. Za svaki dan su ove, obične rasparene. Ne fali im ništa i voda ima isti ukus i u njoj. Tada mi je sve bilo jasno. Da sutra tebe dovedem na njeno mesto – sve bi bilo isto – samo bi ti malo drugačije izgledala. 

Zato je kraj. Zato nas više nema, a da nas nikad i nije bilo. Zato te više nikada neću dotaći kao što više nikada neću piti ni vodu iz kristalnih čaša, niti jesti skupocene torte. Nisam ja za to. Nisam ni za tebe. Nisam ja ni za svoju ženu, ali ona to više ni ne primećuje. I ja sam za nju postao rasparen, možda čak i okrnjen, samo ne primećuje, ne gleda ili neće da vidi. Zato ti prvi put govorim istinu da sam te lagao. Zato te molim da mi oprostiš, ako možeš… ili tu nema ni šta da se oprosti jer – ništa se nije ni dogodilo – i ničega nije ni bilo – kao što nije bilo i kao što nema ni nas… 

 

 

Advertisements
 
14 коментара

Објављено од стране на 29. октобра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Kome treba prazno telo?

Rasli smo uz Parni valjak. Bili su taman dovoljno stariji da prođemo njihovu rok fazu, i da se onako istinski zalepimo za ljubavne. Prva koju sam danima vrtela na svojoj šerpici (tako smo nas dve, moja najbolja i ja zvale svoje kasetofone) bila je Hvala ti… u krug. Iznova i iznova. Razumele smo Nedu, koja nije više tako ohola, onda kad smo bile mlađe i od same Nede (pa smo kasnije došle do zaključka da je Neda sigurno ona Staška sa veselih 17)… Malena… Hajde kaži pošteno... Imale smo svoje dnevne paranoje, jer ako može Aki, možemo i mi…

Došla je ona tužna kada je jesen počela u nama da caruje. Nisam je volela. Kao što ne volim ni i –O, mladosti, Arsenovu. Niti onu u kojoj stižu i četrdesete od Legendi. Ali volela sam i volim Valjak svih ovih godina, i nisam ni primetila da smo odjednom „sazreli“, zajedno jer odjednom, mada je razlika u godinama i dalje ostala ista, iskustva, su postajala slična ili, već viđena, proživljena.

I onda se pojavilo Prazno tijelo. I nakon prvog slušanja znala sam da je to jedna od onih filigranskih od kojih može da se „rikne“. Znam ja da ljubavi umiru. Svaki minut u svetu jedna se ugasi. I ovog časa milioni dvojaca samo formalno još postoje u dvoje. I oboje znaju da su na pragu onog – VIŠE NIKADA TI I JA, s tim da se jedno grčevito bori da opovrgne tu činjenicu, a drugo čeka trenutak kada će taj kliše postati istina. Ono što jednu stranu strahovito boli, drugoj donosi oslobođenje.

No, vraćam se na Prazno tijelo. Dvoje ljudi koji su, valjda im se tako čini, do juče bili jedan svet sada gledaju kako se sve raspada. Svaki pokušaj, svaka zakrpa godinama zašivana, odjednom otpada. Sve je po šavu para, svaki pokušaj pretvara se u još veću agoniju. Ljubiti prazno telo, kao ljubiti usne mrtvog čoveka.  Možda je to čak i lakše. Taj poslednji poljubac zaista znači kraj. Jedno

neminovno mora da ode, to prazno telo još koji tren podseća na nekoga ko je bio naš svet i onda ga proguta zemlja. I ostane bol, ostane tuga, ali nema neizvesnosti, patetike, preklinjanja i svega onog što prlja jednu davno lepu priču.

Ali, kako li je strahovit osećaj kad u četiri zida dvoje ljudi dođu do toga da su veći stranci od slučajnih prolaznika, kada im ljudi sa kojima svaki dan čekaju autobus postanu bliskiji od one osobe za koju su mislili da je čitav svet. Dugi minuti u kupatilu, besmislene radnje da se razvuče taj trenutak odlaska u postelju. Postelja, koja je bila ljubavno postolje, postaje poslednja izgubljena bitka, poslednja predaja pred kraj. Jer jednu noć jedno od njih dvoje više neće moći ni u tišinu sna da se sa

krije. Neće moći da podnese fizički bol pred leganje pored onog koga je nekad neizverno voleo. Neće moći jer koliko je bila visoka i jaka ljubav, toliko postaje dubok ponor i mržnja među njima.

Jedino što preostaje jeste pobeći. Što dalje, raskinuti svaku nit koja zajedno sa rušenjem ljubavi ruši i njih i vuče duboko, do dna, pa i ispod njega, tamo gde nema života, gde svaki udisaj umesto života znači brzu i bolnu smrt. Ispod površine gde se pluća grče od ledenog vazduha praznog tela. Pobeći. Staviti tačku. Jedno beži jer ne može više, drugo grebe ne bi li spasilo ono što više ne postoji. Taj osećaj, to grebanje po utrobi osetih prvu put kad sam čula ovu pesmu. I onako, za sebe pomislila – dobro je što ovo nisam čula u nekoj od faza ljubavnog bola. Ali, znam, to ne bi bilo isto. Rani jadi ne bi sebe u ovome našli. Kasni jadi su se završili onim bržim putem. Jednostavnom čistom patnjom, poslednjim poljupcem i praznim telom. I onim prah – prahu… Ne, to nikako nije lakši put, ali je definitivan. Ovaj drugi gde 4 zida postaju tamnica za dvoje ljudi, poslednji poljubac se ponavlja i ponavlja mehaničkim spajanjem jednog koji pokušava i drugog koji sažaljeva. Dok ne spadnu sve zakrpe. Dok se ne razgolite toliko da im ništa više ne preostaje nego da priznaju da su izgubili rat i potpišu mir i okrenu se jedno od drugog obnavljajući svoju teritoriju.

Ako im pođe za rukom da poraz priznaju dok još uvek u njima postoji vatra, ni onog udarca u stomak nema. Tada je to dvoje ljudi koji su imali svoju priču… i nije važno ko je kriv…

Ali, ako dođu do ivice postelje i shvate da im je milije pasti sa nje, pasti do dna pa i ispod njega, u prostor gde ni vazduha više nema, samo da prestane da boli hladnoća praznog tela, onda, jedino ostaje nada da će barem potpisivanje mira, kad se prihvati poraz, doneti zaborav. Potpun, neminovan, lekovit. Zaborav i oproštaj. Zaborav kao put ka sebi, nazad u sopstveno telo.

Jer… nikome ne treba prazno telo, tišina i hladnoća bliskosti.

I, zaista, od ovog može da se rikne.

Ali, tako to rade iskusni i veliki. Poput Parnog valjka. Udaraju pravo u stomak.

Da ne bi pucali u čelo…

To manje boli, ili kraće traje…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12. јуна 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: