Dan mrmota. Priča o mrmotu i njegovoj senci. I, kažu neki ljudi, koji valjda sve to znaju, i mrmoti nekada mogu da pogreše, i njihova sena ume da prevari na taj dan. To sam i ja negde znala, ali do sada sam pod tepih čistila istinu. Koge bre, interesuje moj mrmotski dan, i baš nekog svrbi za to što, i ja umem da pogrešim. U stvari, ovo je činjenica kojoj se poneki vrlo raduju, ali, iskreno, mene baš mnogo ne svrbi zbog toga.Ono što me do češanja dovodi jeste obično pitanje –
a gde mi ono nestade život i šta ja uopšte o toj pojavi znam? Jer, lekcija ide ovako:- rodiš se
– završiš školu
– nađeš posao
– kupiš stan (posle kola ili pre… kasnije neku vikendicu)
– nađeš perspesktivnu priliku pa se udaš
– rodiš dete
– odgajaš ga i živiš svoj deo šablona
– iškoluješ tu decu, onda ona prođu gore navedeni krug
– čuvaš unuke
– družiš se sa penzionerima
– onda umreš i deca naslede ono što si stekaoTako treba. Tako kažu. Ono što sigurno znam jesu prve tri stavke. Četvrta – eh, prvo, nisam tražila perspektivnog već onog koji ume i sme da me voli. Kao i uvek,
kao i sada.O deci sam maštala. Sanjala i imena im davala. Ako budu dečaci (a nekako su uvek bili dečaci u tom snu) zvaće se… ako budu devojčice… neka im on nadene imena. Bilo ih je sedam (znam, danas to tako strahovito mnogo zvuči), ali ja sam imala 20 i imala sam svet pod nogama i svoje sinove u mislima. Jednom sam mislila, jako ozbiljno da su počeli da dolaze. I, beh oštro ukorena jer preskačem stepenike i stavljam na kocku budućnost i karijeru. Srećom, ili nesrećom, nisu to oni krenuli, već to beše dobra stara – čovek planira, a bog se smeje… ili, smeši…
Udala sam se. U toj priči neke piste ličile su na žitna polja moje ravnice. Avioni na ptice, ljubav na čistotu. Moglo bi se reći da je sve ličilo na bezuslovno, osim jednog jedinog… jednog obećanja koje sam morala dati i dala sam ga. Mislila sam, vreme je na mojoj strani. Mislila sam… ali, to nije bila priča o vremenu, to je bila priča o jačanju, o strpljenju, trpljenju i nadanju. Iz te priče sam naučila mnogo i još uvek učim, ali nisam naučila šta je brak, šta je deljenje i u dobru i u zlu. Čekala sam i nisam dočekala. Naučila sam šta je večiti broj dana koji ti ne dozvole da se posvađaš, da nikad ne stigneš do dela kad svako radi svoje i život ide na duge staze, da se planira na kratko, bez onog jednog dana ćemo… Naučila sam samo da kad jedno otputuje drugom ode deo srca, moje je odlazilo samo u jednom pravcu, u drugom se ipak krpilo – jer je imalo potporu, iliti, nije imalo samo jednu potporu na svetu. Ono drugo srce se krunilo u svim pravcima, jer svaki odlazak ga je odvajao od jedine tačke oslonca. I kad je odlazio i kad je pratio. Uvek je ostajao bez dela, jer samo je čekao ili napuštao svoju jedinu zvedu. To sam naučila. Ali ne znam šta znači živeti u dvoje. Umem li, ili idealizujem. Branim li se floskulama od priznanja i tužne mogućnosti da možda nikada to neću doznati? To liči na ono – ja se nikad neću udati, mene fakultet ne interesuje, komšijino grožđe je mnogo kiselo…
Mada, nekako više bih volela da je ovo priča o slatkom limunu, nego o kiselom grožđu.
Priča o deci, i unucima. Dečija još uvek na dugom, ali mogućem štapu, uz mirenje, da zaista ništa što pisano nije ne treba siliti. Bude mi na tren žao svojih roditelja, koji su tako dobro odradili svaku tačku sa spiska, i onda ih rođeno dete tako bezosećajno izda… pa nemaš o čemu da pričaš sa drugim penzionerima, jer njihovo dete nema „normalan“ život, njihovo dete (ne)ima muža, njihovo dete nije se postaralo makar i onako kako nikad planirali nisu (van okvira zajednice) da rodi, njihovo dete je u jednoj generaciji uspelo da slomi sve što se slomiti moglo.
Priča o materiji nije sporna. Toga ima i biće i bilo je. Nekad manje nekad više, ali, izgleda da taj deo priče nije toliko duboko zeznut u nekoj od prethodnih generacija, pa ne plaćam baš tako mnogo. Ali, kad podvučem crtu, nemam baš mnogo toga.
No, vraćam se opet danu mrmota. Jednog dana kad provališ da si u toj priči, onda možeš i da počneš da se izvlačiš. Korak po korak. Naporno, ali moguće. Jedan dan promeniš jednu pogrešnu ili ponavljajuću okolnost, sutradan drugu i tako dok ne izađeš iz kruga.
Zato reših, hajde prvo da ne lažem da mi nije bitno i da sam jedino tvrdoglava i samoživa. Jesam donekle, ali, nikako uz čuveno – ja sam takva i kasno je da se menjam. Menjam se i otvorena sam za promene. Svoje parče sebe i svoj komadić samoće uvek je lako naći, da vam to onako iskustveno kažem – teže je naći onoga ko hoće da diše u duetu, i ko sa vama hoće i može i sme da diše i kad ste u potpunoj sjedinjenosti, kao i kad ste kilometrima daleko od jedno od drugog. Ne prodajte svoju sreću za komadić slobode. Jer, najveća sloboda je u vama, a ne oko vas. Sloboda je biti ono što jeste a ne biti sami. Ne brkajte te dve stvari. Posle, nema kajanja.
Vreme je za otvaranje karata. Ovo je zrela partija (mada, znam, takve ne postoje, ali ko razume shvatiće). Ako mi je život dao polovinu da učim pravila, da grešim i ispravljam greške, nije fer da ovu drugu polovinu proćerdam. U stvari, nema tu fer/nefer. Svako je dobio svoje igralište kad se rodio, svoj deo parkića, a naše je da ga uredimo kako nam paše. Ako sam do sada učila baštovanstvo, sad sam spremna da uredim svoju baštu i da je ne razorim iz hira, iz dosade, iz opaski da niko nije vredan… i ništa nije vredno… I te kako je vredan i te kako je vredno – ako ne pada kiša, ne kukam već vodu donosim sa svog izvora, ako mi grad potuče cveće, ne plačem, dobro, pustim koju suzu, ali sadim novo i znam da vredi.
Ako sam do sada mislila da je to za dokone i folirante da se hvale svojim vrtom i vrtom koji je uz moj rešio da se bori za svoje useve, sada i to menjam. Nisu razni datumi izmišljeni bezveze. Nije dan zaljubljenih glupi kapitalistički praznik (može i to da bude, ako ga takvim zacrtamo), nisu Uskrsi i Božići praznici radi Boga, već radi ljudi.
Pogrešno shvaćene poente – slavimo Prvi maj i Slavu – u istoj ravni – ne zbog radnika, niti zbog svetaca već zbog mesa na trpezi. Praseći praznici, kako ih neko jednom nazva. I u pravu je. Nažalost.
Do sada sam samo jedan praznik na svom ličnom igralištu priznavala – onaj kad sam na poklon svetu data. Bio je jedini koji mi niko ne može oduzeti, jer samo je moj. I kad si sam, i kad dopustiš da ti vrt pojede korov i kad kiše danima nema, ili je toliko bilo da je sprala sve vredno, taj dan je bio jedina čvrsta uporišna tačka. Svi ostali dani su upravo mogli da podsete na pustoš. To sada znam. Sada znam da i medvedova senka ponekad pogreši i da nije sve uvek kako izgleda. Zato svaki dan menjam jednu stvar u svom vrtu. Volim vrt i vrtlara pored sebe, kao i njegov vrt. Ne pravim više razliku između oblaka iznad mog ili njegovog vrta. Kad pada, kopam kanal koji odvodi višak sa obe plodne zemlje. Kad je sušno, ne pitam koju je zemlju pogodilo. Jednako i sa istom posvećenošću zalivam. I noktima i golim rukama sejem, i u njegovom i u mom vrtu, i isto radi i on.
Blagosiljam sve one sile Univerzuma koje su nas vodile težim putem, ili onim koji bi svako barem u prvoj polovini životne partije platio i dao sve da izbegne. Blagosiljam, ne zato što su se stvari desile, već što smo ostali dva sasvim normalna vrtlara, dva ratnika svetlosti, dvoje ljudi koji nisu iz svega izvukli pouku mržnje već su sačuvali seme dobrog u sebi. Taj deo blagosiljam. Blagosiljam spremnost da se, sada posade ta dva semena dobrog i da se da najbolje od sebe ne bi li ih u divne biljke odgajili. Spremnost da se stvari ne mere kroz tuđe aršine i da ne da se ne naplaćuju tuđi dugovi, već da jednog dana, kad vreme dođe, ovom svetu na dar ostavi jedna velika, šarena, lepa cvetna bašta. Nije pitanje kome ćemo je ostaviti, priroda će je ionako zaogrnuti svojim plaštom. Svet nismo nas dvoje sami. Svet su svi oni cvetovi koji su iz istih korena, ali, ne, možda sa naših grana iznikli.
Zato, mislim tako ovih dana, mi smo platili mnogo u vreme kad su drugi naplaćivali. Mi smo vraćali dok su drugi sticali. Kako seješ – tako i žanješ, jer sve se vraća na naplatu. Samo, istorija sveta nas je naučila da najčešće naše grehe ne platimo mi već oni koji dođu posle nas. Čije smo mi plaćali, nije sada važno. Ono što kao tačku na taj deo mogu da stavim jeste ono najteže, praštanje, ali, kad se zbilja obavi – jednostavno možemo dalje – kad oprostimo svima uz jednu prostu misao – opraštam svima što nisu bili onakvi kakvim sam ih ja zamišljala, ili kakvi su trebali biti i kakav su mi amanet trebali ostaviti…. Opraštam i idem dalje.
Gustav KlimtJer, doći će dan kada ćemo pred lice sveta izneti plodove koje smo tokom veka svog uzgajili. Taj dan svane, tako, nenadano, na tren zaliči čak na praznik pa zavara, ali nije poenta čekati taj dan, već putovati i gajiti svoj vrt, proširiti ga, po mogućstvu sa onima koji imaju istu viziju ličnog sveta, a u komšijske ne viriti. I, ako to uspemo, kad svane taj dan naša korpa biće puna zdravog ploda i oni za nama imaće čime da počnu novi krug, a mi čime da se podičimo na kraju.
Tako da, ako je ovo moje kazna ili nagrada, neka nekome u nekoj budućoj bašti života, ostane sve čisto i lepo. Bez dugova i grehova. Bez neplaćenih cehova. Neka niko moje ne mora prvo da otplati da bi imao pravo na sreću… Samo neka je nama naše tihe sreće i prava na nov početak. Blagosiljam.
ritamdana 