A godine prolaze niz naše obraze ili kad ne zaboraviš juli

Suze su dobre. One prave, kad padnu u samoći, kao odgovor na neizgovoreno pitanje. Suze su dobre kad operu nam dušu i očiste srce. Suze su ok.

U nedeljno prepodne, ne preterano rano, kako već nedelja nalaže, spustiše se niz lice, onako odjednom, rekao bi neko. A znamo da ništa baš tako bez ikakvog razloga ne biva i ni jedan odgovor bez pitanja ne dođe, niti i jedna suza kane bez valjanog povoda.

Jedno pitanje se dugo šunjalo i kuckalo i čekalo pravi trenutak da dobije razrešenje. A onda odjednom, pa, da je neko mogao da vidi nevidljivi trenutak, rekao bi vam da su u istom trenutku i zapit i potvrda došli, takoreći, u isti čas.

U tom trenu čitah rečenicu – parafraziraću – da treba iskoristiti trenutke tuge jer tada učimo… Da li sam proćerdala jednu veliku bol ili sam uspela da naučim lekciju? – to beše pitanje koje iskoči preda me.

Dva čoveka. Dva života. Jedna žena. Da li su slični? U mnogome jesu. Da li su priče iste? Nisu.

Jedan me je naučio da budem JA. Da mogu sve sama, da sam jaka i da mi ne treba niko da bi mi to potvrdio i time me je naučio kako se odrasta.

Drugi voli moje JA, i uči da ne moram sama, da sada kada znam da sam jaka i samostalna – mogu i da se prepustim i postanem ono što u ovim godinama i treba da budem. Žena u svim svojim prelepim obličjima.

Jedna žena. Dva muškarca. Ona je njihova dodirna tačka.

Zahvalna Bogu na ljubavi. Zahvalna što sam u bolu razumela šta je trebalo da naučim da bih mogla da idem dalje.

Suze u nedeljno prepodne – i odgovor – da, naučila sam i da, zahvalna sam što kad je bol već pisan bio, nisam protraćila ga na samožaljenje.

I opet ništa nije slučajno. Jer, mesec je jul. I datum je baš taj. Rođendanski. I jedan dan kad moguće je na odgovor dobiti pitanje... Hvala, onome gore, na kupanju duše. I, nije to kao u pesmi Breginoj o zaboravljanju i julu… Ne znam zašto, ali setih se jedne druge grupe i pesme  – http://www.youtube.com/watch?v=lFYkHHXCA8c

Zašto baš Bolero i zašto baš ova pesma, ne mogu da vam objasnim, ne mogu ni sebi. Nije čak ni čitava pesma dobra ilustracija za priču. Tek dva tri razbacana stiha u njoj. U ovo veče nedeljno na izmaku…

 

 

 

 

Neću te ništa pitati

Bol ima svoj rok trajanja. Podseti me na onu da ljubav ima rok, takođe. Samo za bol su dali 40 dana, za ljubav tri godine. Da li onda, kad umre ljubav, sve prestaje za tih 40 dana? Kao rukom odneseno? Ili… Kad ljubav umre shvatimo da je nije ni bilo, ali, po dobro utvrđenim pravilima, ipak  moramo da glumimo stroge i bolom skrhane  ljude, narednih 6 nedelja?

Nekako me tvoje reči uvek nađu nespremnu. Sad mi je žao što ne mogu da nađem onu pesmu koju si napisao, slučajno (pre bih ipak rekla namerno, provocirajući kao zbunjenost, mada si znao da će isprovocirati osmeh umesto zvezdice koju u tim godinama više, tužno, zar ne, ne delimo). Negde je među silnim papirima u mom ličnom neredu. Zagubljena verovatno za uvek. To je jedina vesela stvar koju sam pročitala. Makar bila i sprdnja na moj račun. Ali vesela.

Sad, osim ako večitom anarhijom duha protiv logike ne kreneš, treba da se izmigolje vedre reči ispod tvojih prstiju. Ne garantujem da one neće izazvati suze.  Ali, to ne bih bila ja, kad ne bih burom reagovala na ono što nekima sasvim promakne. Ne, to ne bih bila ja. Kao što si ti taj koji ništa neće reći.

Bila sam u delu tvog bola. Nekako znam da će ga prestane. Osim ako ne rešiš da ga gajiš umesto svog ličnog zen vrta. Znam tu stazu, ili barem komadiće razbijenih snova kojima  je posuta. Ali, obrni samo način na koji je gledaš. . Po čemu drugom da koračamo i šta drugo da gazimo, ako ne svoje razbijene snove, ne bismo li, ako ih dovoljno izmolimo, u stvari utabali put ka sopstvenim zvezdama. I javi?

Neću te ništa pitati, pokušavam da obećam. Ali, treba biti sposoban za to. Ubiti radoznalost u sebi. A to ne umem… zato ti i obećanje samo u pokušaju dajem…

 

Iz ugla jedne plavuše

Pitam se, kad su stvari izmakle kontroli? Sve mi to liči na pandemijsku teoriju zavere, samo nikako ne mogu da prokljuvim čiju? Prave ili istinske plavuše su retkost. Ne baš kao sedmica na lotou, ali, recimo, šestica – sa tim bi se već moglo porediti. Crnki i brineta, njih ima tušta i tma. Riđokose su već u kategoriji retkih, skoro kao i plavojke, pa na njih i ne sumnjam, mada, nisam baš sigurna da u čitavu priču ipak nisu umešani muški prsti. No, kako god okrenem, ja baš nešto volim što sam plava. Toliko sam se saživela sa čitavom tom pričom, pa sam počela i da se farbam ne bih li još više istakla da sam to što jesam – jedna prava, istinska plavuša.

Kad je bal, neka je fešta, rekoh sebi, probala si da budeš sve sem crna, i znaš da se najbolja zabava u plavom. Pristajem, plavuša sam. Pristajem, nemam pojma ni o čemu. Pristajem, da samo trepćem okicama, i umilno gledam na svet oko sebe. Pristajem, ne umem ni jednu odluku da donesem, prepuštam se. Pristajem.

Ali, ne ide. Na tu priču o o plavušama iz viceva, nasele su samo one koje nisu skontale poentu vica. Kvaka 22 – čuvaj se svojih želja, mogu i da ti se ostvare.  Hoćeš baju koji će da ti reši sve probleme? Može, ali to je i početak i kraj priče. Zbogom pameti. Ako je i bilo.
Kada su stvari izmakle kontroli – ili kada su to plavuše dopustile da postanu to što zapravo nisu?

Prava plava zna da je tajna ispod kose. Da je istinska, platinasta, medena, zlatna, ma koju god nijansu da izabereš, da je istinska plavuša ona u duši i da je ona stara, da ispod šlema mozga nema apsolutno tačna. Plavuše su, ali one prave, zbilja retki primerci.

Ipak smo mi jedna posebna vrsta. Jedan svet za sebe. Kad zatrepćemo, budite sigurni da se iza trepuški ne kriju svetla semafora, već vrlo jasne vatrice -varnice. Kad vam se nasmešimo, to nije tek reda radi. Samo, pazite koji smo vam osmeh uputili.

Ako vam se posreći dobili ste onaj koji topi i najhladnija srca i zbog kog će vam svet odjednom postati najlepši i najšareniji praznik.

Ali, ako vam uputimo jedan od onih sa podignutim obrvama, bolje je da se sami okrenete dok je još vreme jer, posle takvog osmeha, oni glečeri na polovima i ako su planirali da se odlede, jednostavno odustaju, jer nema ledenije stvari od hladnoće nežnog bića.
No, najopasniji je osmeh tuge na licu prave plavuše. Taj osmeh je teži i od naših suza. Taj osmeh kojim podižemo obraze, a ovi opet pridržavaju one kanaliće iz kojih suze samo što nisu potekle. Gledaćemo vas čitav jedan život tim osmehom, mislićete da je zaista sve u redu, a kada se okrenete, uz uzdah olakšanja jer ste poverovali u najveću laž na svetu, u tom trenutku čitavo jedno jato leptira umreće u istom času, potopljeno bujicom suza koje vi videti nećete.

… jer prava plavuša plače i tuguje gospodski, u svoja četiri zida…. dok na fasadi večito stoji jedan gospodstveni i dostojanstveni osmeh. Možda vremenom malo iskrzan, ali lep. Stoga, ne dajte se zavarati. Boja kose je promenljiva, ali stanje duha je trajno. Kao što M. Antić reče da Srem nije geografija već isto to… duša… Tako je to i ovde, pa ko razume, shvatiće…