Kad put pozove putnike ili najlepša nežnost u sebi

Od nekih stvari pokušavam da pobegnem, neke opet uspeju da me zavaraju da su zauvek legle na svoje mesto. Neka putovanja odlažem, a kad na njih krenem nema nikoga da  vikne – Srećno – kao za rudarima.  Nije da nemam nikoga kad na put krenem. Samo, ovo pleme putnika, poput mene,  bira onaj trenutak za put u kom niko ne vidi sa smo se spakovali i krenuli. Da nas ne zaustave i ne pokolebaju. Da ne bi bezrazložno brinuli zbog odlaska, jer mi se uvek, neprimetno vratimo, jedino ne znamo šta ćemo sa putovanja doneti pa gledamo da krišom svoje suvenire na svetlost iznosimo. Krećemo  u središte sebe.

 

 

***

Nikada me nisu drmala proleća, ili barem ne tako mnogo. Leto, tu oko Svetog Ilije jeste doba koje došapne – Hajde, vreme je, ronimo. Volim taj put, željno čekam pakovanje i polazak, mada znam da će barem malo boleti – jer šta bi život bio kada bi me iz dubine samo s osmehom vratio. I nikome više ne objašnjavam dešperadne trenutke – retki ih znaju i bez reči razumeju, znaju da i kad dođu, proći će, da bole, ali da kad sve legne – opet sam tu mnogo jača – po onoj nije me ubilo.

Ko će razumeti dušu sanjara bez snova? Snova koje u noći samoj sebi razjasnim a onda do buđenja zaboravim.

***

Sada je došlo vreme da počnem da pišem. Ili, da budem iskrena, počela sam. Sada imam priču i imam dozvolu da od delova sastavim mozaik. Dok sam, na Ilijin znak, tragala po sebi, naiđoh na odgovore. Nisam ih tako zamišljala, nisam znala da su neka uverenja bila samo obmana i opravdanje za nedešavanje. I ništa nije slučajno – olako data obećanja – u stvari dobra sidra da ne plovim dalje, da se ukotvim u jednoj stvarnosti, ubeđujući ljude da mi nije bilo suđeno. A sama sam sidro bacila i zaustavila tok. Sećanja obojena u nijansu koja su mi u tom času bila jedino prihvatljiva, ogoliše se jedno po jedno preda mnom. Da mi sklope sliku. Da razumem sebe i da više ne pitam zašto. Da sebi oprostim i da još jednom zagrlim onu malu s tužnim očima, da je zamolim da mi oprosti što nisam bila onakva kakvom me je ona možda tada sanjala. Da oprostim sebi – jer ono što znam jeste da je najteže biti blag prema sebi, ali da upravo nama samima treba najveću nežnost da pružimo.

***

Donese avgust i davnu čežnju – koja je i dalje praznina u meni – donese sliku vode, peska, dana bez sati, samo smena noći i dana, udaranje vode o obalu, sunce, smeh, poljupci bez reda, bez obaveza, bez rasporeda, dani ne ukradeni, već na dar dobijeni, za kraj jedne i početak nove godine. Jer moja godina počinje u septembru, ili završava u avgustu. Pa kad mi se čežnja pojavi, ona počne da svrbi. A ja jedino njoj od svih svojih čežnji obećavam budućnost, a znam da imam samo ovaj tren ovde i sada. Zna to i ona, zna da je lažem, ali mudro ćuti i svrbi. Pa gurne poneku suzu, slanu poput vode, pa doda na to red toplih osmeha, ugura pesak sa asfalta u sandale, doda poljupce, ali mi uvek pokazuje vreme koje počne da se kruni. I onda podivljaju snovi i razlete se sve jedva umirene ptice, jedna mala skitnica trči li trči samo pred mojim očima po toj obali, rukama zahvata onu vodu i baca je uvis i kroz kaplje vidim sunce i čujem joj smeh, i ne znam smeje li se od radosti ili se smeje mojim obećanjima. To ona mala s tužnim očima živi moj san. To ona pokušava da me nauči kako se na tren zaustavlja vreme, a ja, nekako ne umem da je čujem i razumem. I mislim da je to moj sledeći put, put do nevinosti deteta i nauka kako da čežnju pretočim u želju.

Dešperadni dani. Ali i njih volim. I svaku divnu stvar koju oko Ilijinih dana iznesem iz središta na videlo. Boli, ali prođe i vredi, kao svaka istina. I, ništa mi ne treba, jer sve dešperadije prođu. Dobro dođu samo male nežnosti onih koji znaju kako izgleda povratak sa puta i njihova vera u mene, i moja beskrajna vera i ljubav prema njima. I zahvalnost. I moja knjiga, koja nije više nije moj alibi – već moja odluka da se rodi. Dosta dugo je Kapor bio moje divno opravdanje:

„… ja ne umem da pišem knjige! Možda bi jedna knjiga? Moja nenapisana knjiga pruža mi tako alibi za dalje trošenje vremena. Šta ima tu da traži jedna knjiga-pismo upućena osobama koje je najvjerojatnije neće ni pročitati? S druge strane zašto da ne?“

Momo Kapor, Foliranti

 

 

 

 

Ponekad poželim pesak pod prstima

Znam da put je težak, a ja na njemu pešak.

Sve dobro znam.  Koračam, klecnem, pa opet. Ne prebirem po glavi negativne poruke – ni da sam loša, niti da ne mogu, niti da ne umem. Davno je um moj naučio da se ne samosažaljeva.

Ali, poželim nekad jednu plažu, jedno drvo – ispod njega šišarke otpale, jedno prelepo more i njegove lekovite valove. Poželim tišinu prekinutu samo zrikavcima, koji mi svojim zričanjem pričine kao da gori negde neki asfalt, ali daleko od mene, od tog drveta, mora i valova. Poželim da ne znam, na neko vreme, ni koji je dan, ni da li je poštar zazvonio dvaput ili je nešto poskupelo triputa. Ni da li je neka voćka (nekada to behu cvećke, ali šta ćeš svako vreme ima svoju modu) dospela na naslovnu stranu.

Poželim da voda sa mene spere sve ružne taloge, onako kako to iskonski radi. Voda ne pita, ona spira i pročišćava. To želim, da odnese i nikom ne donese. Da me miluje. Da osetim mokru kosu na leđima, da osetim  trnce kad zamahnem kosom i kad ošine me po leđima, onako vlažna i vazduhom prohlađena. Da jedini osećaj bude ta blaga uzbuđenost kože pri dodiru sa prirodom. Da mi se stomak zbog toga na tren zgrči. Da noge osete otpor vode pri hodu, da ruke osete gustinu i postojanost njenu, da se padu pustim, a da me zemlja ne dočeka već zagrljaj valova i varljivost plava i zelena. Da mahne mi drvo sa obale, kao rod mi najdraži. Da padne još jedna šišarka kraj otvorene knjige, i zaliči na kolač koji bi detetu majka donela. Da zasladim trenutak kad voda me iz zagrljaja isprati.

Poželim da voda opere naslage koje nanesu dani poput ovog. Ne da mi ispere dane, ne da mi ukrade trenutke, samo da sljušti gorčinu s duše. Splahne neke ružne stvari. Očisti, pročisti, raščisti, i pusti.

Poželim tako neke trenutke. Ne tražim lakši put, ne želim da neko podmetne umesto mene, ne mislim da ne mogu, ali poželim samo kratku pauzu od svega, na jednoj obali, pod jednim drvetom, na nekom moru.

Da sastavim delove kad me more pročisti, da pronađem celinu ispod taloga, da vidim kožu čistu, belu, svežu, kao kad bejah devojčica na istom tom moru, pod nekim drvetom, na nekoj obali. Da zagrizem semenku šišarke kao naslađi mamin kolač. U tišini nekoj daleko od svega. Na tren.