Mnogo znaju da radim u školi. Ne shvatam svoj posao samo kao posao, jer raditi u školi i sa decom ne može da se radi s pola srca i duše, onako da se otalja. Pravi prosvetni radnik je predavač i kad zatvori vrata svoje škole, što najbolje znaju upravo oni koji su deo našeg najužeg okruženja. „Pucajte, ja i sad držim čas“, mogao bi da bude lajt motiv svakogod nas, no to je druga priča.
Ono o čemu želim nekoliko reči, jesu moja deca, koja nisu moja rođena, i kojima čak nisam ni starešina, ali jako želim da jednu njihovu (ili čak našu) priču dovedem do kraja. A da bih vam objasnila o čemu se radi, red je da krenem od početka. Naime, u prvoj godini, na času srpskog, po nekom svom običaju, dam deci da napišu sastav na neobaveznu temu, samo da vidim koliko su pismeni. Tako je bilo i sa ovom decom. Samo, za razliku od ostalih, oni su tražili nove i nove teme, pa su onda svoje zahteve podigli na viši nivo – da učimo da pišemo, pa je to preraslo u kreativne radionice kratkih priča, pa smo zajedno obnovili jednu divnu manifestaciju – ponovo slavimo rođendan Branka Radičevića, slaveći pisanu reč, mladost, proleće…
I tako, korak po korak. Četiri godine smo pisali, bivali sve bolji, i ostajali kompaktni. Svako ko radi sa mladima zna koliko je teško da oko jednog projekta održi grupu i da održi kvalitet, entuzijazam, i kreativnost. Mi smo to uspeli. Dobili smo i jedan divan prostor u gradu za naš rad – galeriju u „Velikoj maloj knjizi“ – podršku Radmila Mulića, te smo se i tamo, pored sastanaka u Karlovačkoj gimnaziji, sastajali i stvarali. Podršku smo dobili i od Branke Miučin, divne žene koja je bila karlovački đak, koja se bavi divnim stvarima, i koja nam je ponudila učešće i promociju na nekim manifestacijama (o svemu kad za to dođe vreme), od gospođe Gordane Talo Medić dobili smo ponudu da svako ko nam pomogne u izdavanju knjige ima besplatnu masažu… Pomoći će nam i Karlovačka gimnazija, naša škola, koliko god može (jer mi smo neplanirani projekat – odjednom smo od svega napravili knjigu, koja stoji složena i spremna za štampu, samo čeka da se zaokružimo finansijski).
Četiri godine ja tu decu učim da se rad isplati. Da treba sanjati svoje snove i želeti nešto jako i to će se i ostvariti. Učila ih da ova zemlja ima i svoje lepo, čisto i dostojanstveno lice, i da na toj strani i mi treba da budemo. Da će jednog dana naslovne strane biti posvećene njima, a ne nekim lošim momcima i devojkama, i želim da im dato obećanje i ispunim.
Oni su mladi, lepi, pametni nasmejani. Oni su ponos, ne mogu reći samo Novog Sada, jer Karlovačka gimnazija u svoje okrilje prima decu iz raznih krajeva Srbije, ali i šire. Svaka škola ima neku svoju priču i neki razlog zašto neko poželi da je baš tu… tako i deca koja se upišu u veliku porodicu karlovačkih đaka.
Kucamo na sva vrata. Nismo spremni na svaku pomoć. Oni koji nam pomažu takođe treba da su deo lepe i pozitivne priče ove zemlje. I svi ljudi koji su uz nas i jesu pozitivni optimisti.
Želim da vas upoznam sa IV3 odeljenjem Karlovačke gimnazije. Stefan, Slavica, Sonja, Ivana i Ivana, Sara, Dimitrije, Petrana, Marko, Nataša i Isidora. I, da, rekoh već na njihovom blogu, nisu oni četiri godine samo pisali. Radili su mnoge divne stvari, i bili ponosni prezenteri gimnazije, Sremskih Karlovaca, Novog Sada svuda gde god su išli, a na mnoga važna mesta su išli. Na mnogim takmičenjima učestvovali.
Volela bih da ih i vi upoznate. Podeliću sa vama linkove ka stranicama na kojima možete da vidite deo onoga što su napisali. Upoznajte ih, ili možda nekog od njih već i znate? Imate ideju kako možete da im pomognete da ostvare svoj san i da na maturskoj večeri umesto poklona dobiju svoje knjige koje će moći da poklone svojim drugarima, roditeljima? Da im ovo bude prvi stepenik ka zvezdama?
Upoznate Кг-Улт!
http://www.mojaprvaknjiga.wordpress.com
https://www.facebook.com/KgUlt
Da to su oni!
ritamdana 