RSS

Архиве ознака: Knjiga u nastajanju

Deca koja osmeh i dobrotu nose kao odlikovanje – upoznajte Кг-Улт

Mnogo znaju da radim u školi. Ne shvatam svoj posao samo kao posao, jer raditi u školi i sa decom ne može da se radi s pola srca i duše, onako da se otalja. Pravi prosvetni radnik je predavač i kad zatvori vrata svoje škole, što najbolje znaju upravo oni koji su deo našeg najužeg okruženja. „Pucajte, ja i sad držim čas“, mogao bi da bude lajt motiv svakogod nas, no to je druga priča.

Ono o čemu želim nekoliko reči, jesu moja deca, koja nisu moja rođena, i kojima čak nisam ni starešina, ali jako želim da jednu njihovu (ili čak našu) priču dovedem do kraja. A da bih vam objasnila o čemu se radi, red je da krenem od početka. Naime,  u prvoj godini, na  času srpskog, po nekom svom običaju, dam deci da napišu sastav na neobaveznu temu, samo da vidim koliko su pismeni. Tako je bilo i sa ovom decom. Samo, za razliku od ostalih, oni su tražili nove i nove teme, pa su onda svoje zahteve podigli na viši nivo – da učimo da pišemo, pa je to preraslo u kreativne radionice kratkih priča, pa smo zajedno obnovili jednu divnu manifestaciju – ponovo slavimo rođendan Branka Radičevića, slaveći pisanu reč, mladost, proleće…

I tako, korak po korak. Četiri godine smo pisali, bivali sve bolji, i ostajali kompaktni. Svako ko radi sa mladima zna koliko je teško da oko jednog projekta održi grupu i da održi kvalitet, entuzijazam, i kreativnost. Mi smo to uspeli. Dobili smo i jedan divan prostor u gradu za naš rad – galeriju u „Velikoj maloj knjizi“ – podršku Radmila Mulića, te smo se i tamo, pored sastanaka u Karlovačkoj gimnaziji, sastajali i stvarali. Podršku smo dobili i od Branke Miučin, divne žene koja je bila karlovački đak, koja se bavi divnim stvarima, i koja nam je ponudila učešće i promociju na nekim manifestacijama (o svemu kad za to dođe vreme), od gospođe Gordane Talo Medić dobili smo ponudu da svako ko nam pomogne u izdavanju knjige ima besplatnu masažu… Pomoći će nam i Karlovačka gimnazija, naša škola, koliko god može (jer mi smo neplanirani projekat – odjednom smo od svega napravili knjigu, koja stoji složena i spremna za štampu, samo čeka da se zaokružimo finansijski).

Četiri godine ja tu decu učim da se rad isplati. Da treba sanjati svoje snove i želeti nešto jako i to će se i ostvariti. Učila ih da ova zemlja ima i svoje lepo, čisto i dostojanstveno lice, i da na toj strani i mi treba da budemo. Da će jednog dana naslovne strane biti posvećene njima, a ne nekim lošim momcima i devojkama, i želim da im dato obećanje i ispunim.

Oni su mladi, lepi, pametni nasmejani. Oni su ponos, ne mogu reći samo Novog Sada, jer Karlovačka gimnazija u svoje okrilje prima decu iz raznih krajeva Srbije, ali i šire. Svaka škola ima neku svoju priču i neki razlog zašto neko poželi da je baš tu… tako i deca koja se upišu u veliku porodicu karlovačkih đaka.

Kucamo na sva vrata. Nismo spremni na svaku pomoć. Oni koji nam pomažu takođe treba da su deo  lepe i pozitivne priče ove zemlje. I svi ljudi koji su uz nas i jesu pozitivni optimisti.
Želim da vas upoznam sa IV3 odeljenjem Karlovačke gimnazije. Stefan, Slavica, Sonja, Ivana i Ivana, Sara, Dimitrije, Petrana, Marko, Nataša i Isidora.  I, da, rekoh već na njihovom blogu, nisu oni četiri godine samo pisali. Radili su mnoge divne stvari, i bili ponosni prezenteri gimnazije, Sremskih Karlovaca, Novog Sada svuda gde god su išli, a na mnoga važna mesta su išli. Na mnogim takmičenjima učestvovali.

Volela bih da ih i vi upoznate. Podeliću sa vama linkove ka stranicama na kojima možete da vidite deo onoga što su napisali. Upoznajte ih, ili možda nekog od njih već i znate? Imate ideju kako možete da im pomognete da ostvare svoj san i da na maturskoj večeri umesto poklona dobiju svoje knjige koje će moći da poklone svojim drugarima, roditeljima? Da im ovo bude prvi stepenik ka zvezdama?

Upoznate Кг-Улт!

http://www.mojaprvaknjiga.wordpress.com

https://www.facebook.com/KgUlt

Da to su oni!

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , , , , , ,

Време не гаси ватре само примири жар (2)

„Како сте ме пронашли?“, упита Благотића, „ја сам скоро заборавио своје право име. Чак, једва пратим и промене у називу земље из које потичем. Како се судбина поиграла са тим делом Балкана. Државе су постале држава, из интереса, а касније су опет пожелеле да се испарчају, из истих разлога. И све то из крви и због крви. Кад сам дошао у Америку, желео сам да све заборавим, или барем да не мислим. Из истог разлога сам и име променио. Име сам релативно лако скратио у Дан. Али, мука је настала са презименом. Неке гласове познају само горштачки народи Балкана. Чак и моји европски пријатељи нису могли да изговоре ћ на крају мог презимена, али до њега нису ни успевали да стигну, јер би већ поломили језик и изгубили вољу. Зато сам направио модификацију, када сам добио држављанство и најближе мом, а јасно у енглеском језику јесте било презиме Никовик. Дан Никовик. Да подсећа на словенску крв, а опет да ме стопи са мојим новим земљацима. Скоро пола века сам живео као господин Никовик, и онда сте данас ви изговорили то Данило… Мислио сам да ћу у том часу да се срушим од навале осећања.“

Секретар се благо насмеши. Вероватно је ову причу прошао са сваким од оних који су ових дана добијали писмо из заборављеног краја својих очева.
„Знате ли о чему се ради?“, запита Благотића.
„Не, само знам да је ових дана стигло неколико званичних докумената из Републике Црне Горе. Мени је допало да их разделим и уверим се да су стигли на праве адресе. Мислим да вам све пише у писму. Ако касније будете имали неких питања, обратите се Амбасади, мада, ако одлучите да путујете, са америчким пасошем можете куда год пожелите. Чак бих вам и препоручио да путујете као грађанин САД.“
Данила тотално збуни овај млади човек.  О каквом путовању прича? Дуго му је требало да се свикне на ову равницу, на пространу класичну америчку кућу, на улицу широку, са обе стране дрвореде као вештачки заклони од комшија. Дуго му је требало да опусти мисли омеђене неким другим просторима, да се навикне на монотоност и устаљеност. Да би то постигао, морао је дубоко да сабија у себе све трагове прошлости. И таман кад је мислио да никада више неће чути речи Црна Гора, појави се Борис Богојевић, први секретар амбасаде СР Југославије, земље у последњој фази нестанка и даде му кључ који никако није желео да добије. Онај који откључава прошлост.
„Па, господине Дан, ја бих сада пошао“, рече Благотић.
„О, да. Џоне, испрати господина.“
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. марта 2012. in roman u nastajanju

 

Ознаке:

Време не гаси ватре само примири жар (1)

Данило раскопча горње дугме на јакни. Увек га загреју ове пролећне шетње јер, Ела га сваки пут наговори да обуче један детаљ више. Насмеши се, онако, више за себе, јер у ствари волео је он ту суптилну бригу своје жене.

Слушао је Џона како покушава да му објасни своје мисли. Помно је пратио сваку његову реч, начин на који разлаже чињенице, како плете мрежу својих мисли. „Паметно и мисано дете“, помисли Данило, „није ни чудо што не може да се снађе у овом свету. Не траже се више они који прате мисао, данас је водиља интерес. Но, и сам сам крив. Кад сам се повукао из посла, дечак је таман кренуо у школу. Био је мој лек од депресије и осећања бескорисности.“
Данило је мног времена проводио са Џоном. Био је то његов најмађи унук, драго и изузетно паметно дете, али увек у сукобу са околином. Није трпео просечност, лењост, бесциљност. „Како гени знају да прескоче генерацију, ето, ни једно од моје петоро деце није наследило нарав и карактер мојих предака. Сви су некако меки и топли на Елу. Највећа брига им је материјална сигурност и кад то задовоље, они су потпуно срећни. А, ово дете, оно носи дубоке мисли, тешка превирања у себи. Њега интересује суштина, он је нешто што ме враћа на нека далека места.“
Џон је необично личио на деду. Био је висок, усправан. Коса црна, не као гавраново крило, више као нека нијанса гара, а очи као у ланета. Увек помало тужне, као да се иза сваке среће крије мала туга – или како је он то волео да објасни, као да се иза сваке мале туге крије велика срећа, па му је поглед увек негде између те две мисли. И Данилове су биле исте. Данила су почеле да једу године, па је за који сантиметар био нижи, али за својих осамдесет био необично виталан. Само су га боре и седа коса подсећале на то да време неумитно пролази.
Прилазили су кући и из даљине видеше да Ела са неким прича на капији. Кад их је угледала, нешто је рекла саговорнику и он се окрену у правцу двојице мушкараца. Данило схвати да њих чека, па мало убрза корак.
„Добар дан, господин Данило Никовић?“ упита човек.
„Да.“
„Борис Благотовић, први секретар у амбасади СР Југославије. Имам писмо за вас и нека званична документа. Молим вас, само да ми потпишете да сте их примили.“
Данило, кога су овде, у Америци звали Дан, осети благу слабост у ногама, али само климну главом и руком показа човеку да уђе у двориште. Седоше на трем. Данило узе писмо и документа, и потписа…
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. марта 2012. in roman u nastajanju

 

Ознаке:

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: