O mnogo čemu sam htela da pišem. Dva dana, nepuna dva dana, donela su tri prelepa razrešenja dugo čekanih stvari. Ali, setih se jedne priče o staricama na grčkim ostrvima koje posmatraju brodice koje se na tren usidre, i posle nekog vremena opet isplove, a one i dalje sede, oslonjene na svoje štapove i posmatraju. Kao da se njih to ne tiče. Kad je trebalo da se osećam tako, nisam umela, sad kad bi trebalo da budem euforična ja sam poput njih.
I znam da je to dobro. Prevelika sreća ubija poput prevelike tuge. Umerenost u svemu pa i u radosti. Ove tri stvari imaju dalekosežnu ulogu u mnogim životima. Za koji dan, kad zatvorim jedno poglavlje, kad mahnem 23 puta niz drum, tek tada će ovo postati stvarnost, onako istinska, stvarnost koja je davno zacrtana, stvarnost iz tri izvora potekla, iz dva različita sna. Dvoje je na tren zaspalo braneći se od realnosti koja nije bila ni malo lepa. Dvoje je čistilo sebe od mnogo čega, dvoje se učilo strpljenju, praštanju, opraštanju, trpljenju, i kad su naučili, probudili su se. Treća osoba je došla u njihove živote, nimalo slučajno. I, samo je udarila tačku na njihovo I.
I dalje samo posmatram ovu sliku. Troje sa osmehom od uha do uha. Troje kojima se cakle oči od radosti, i tri radosti koje su tako isprepletene da kad bih jednu izmakla, druge dve bi bile manje važne. Barem iz ovog mog ugla. Večeras. I narednih nekoliko dana. Da se slegne. Možda sam sebična u ovom času, možda u ovom trenutku izgleda kao da sam sve spojila u jednu veliku samo moju ličnu sreću, i neka, nebitno je.
Večeras posmatram more i brodice su mirne. Ili se to samo meni tako čini, jer me u ovom času ni jedna od njih ne dotiče. Znam da je to samo privid, i spuštanje adrenalina. Juče me srce bolelo (ako ono boleti može) od uzbuđenja i radosti, od razmišljanja kako i šta dalje. Ali, to je bilo juče.
Život ide dalje. Onako kako treba i kako smo zaslužili. Jedno dete je večeras mirno spava. Jedan čovek noćas sanja svoju brodicu i sprema se da zaplovi. Ja samo sedim naslonjena na svoj štap i trenutno se izmeštam iz priče, i sklapam kockice. Ovo je u sve tri priče kraj, i početak. Temelj i prizemlje. Jedan dodatni potporni zid. Tri sreće, ugrađene u jedan put. Valjda su se zato u manje od 48 sati i objavile u našim životima.
Sedim i posmatram more i brodice. U daljini vidim još jednu i znam da se sreća zakotrljala i da je sada treba deliti ne bi li, ne postala veća, već da bi se širila. Kao kad baciš kamen u vodu. Jedan umeren i odmeren izbačaj napravi mnogo lepih i ravnomernih krugova. Tako to treba.
Ali, dopuštam sebi da još neko vreme posmatram to troje na slici. Pomalo izmeštena, kao da mene to ne dotiče. A dotiče, samo, naučih da prevelika radost kao i tuga može da ubije, rekoh li vam to već? Zato puštam da se naviknem na sliku. Da sve legne na svoje mesto, i zidovi, i planovi i kese i sve sitnice vezane za te tri srećne vesti.
Sedim i gledam – jedna slika polako dobija svoj ram…
ritamdana 