Voleš jednom u životu…
Jovan nikad nije čuo priču o Vasi Ladačkom, ali sumnjali su njegovi najbliži da je u nekom prolazu baš on Đoletu šapnuo taj stih. Voleo je jednom u životu. Volela ga je više od života. Da nije tako, mislio je on često, možda mi ne bi rađala ovoliku decu, možda se ne bi razbolela, možda ne bi…
A bio sam mlad i bio sam lep. A bila je i ona. Možda premlada. Možda sam je i doveo u svoju kuću prerano. Milion možda ozdvanjalo je u glavi Jovana S. Imao je 86 godina, imao je pola veka viš nego ona kad je otišla, a njega su i dalje pohodila pitanja.
Bio sam pust. Bio sam poput divljeg konja, raždžilitan, besan, mladi gazda. Bila je lepa, skromna, mlada, premlada i valjda meni pisana. Ne znam više. Bi li joj sa drugim bilo bolje? To znam da ne bi. Bi li je na ovoj zemlji bilo duže? Da je nisam kao kap vode na dlanu čuvao, možda bi duže pod zvezdama hodala. Ovako, uzavreo, lud od ljubavi i mekan poput pamuka kad me pogleda, vrelih dlanova pregrejah tu kap. Te ispari. I nisam razumeo kada je legla u krevet i kad se dugo opraštala od ovog sveta da treba malo da popustim kajase. Da je pustim da diše, da prigrlim decu, da njih grejem. Da srce za njih šire otvorim. Gledala je u zid, oni su, ždrebad moja, gledala u nju, pa u mene, a ja sam samo pritezao nju, da ne beži, da mi ne izmiče na oči, da se ne topi preda mnom.
Ono najmanje mi se o nogu obisne, ko da je tamo odjednom izraslo, a ja ga otresem. Čujem gde šapuću – pogledaj ga, kako divlja i dalje, a ja nisam imao ni toliko snage da im kažem da ako se ne razdvojim od tog majušnog mi i najdražeg, pući će mi srce, nadvoje, natroje. Moja su čeljad bila ona, sva njena ljubav i sve ono što sam na dlanu čuvajući istopio, ispario, u njih je prešlo. Njen poslednji dah u njihov se prvi tog trena udisaj uvukao. Pet puta podeljena ona i šesti deo na mom dlanu. Kad bih gledao njih, ja sam samo video sliku na kojoj neko nedostaje. I nisam mogao da gledam dugo. Upregnem kola pa u atar. Pa me nema.
A jesam je voleo, lažem, nisam je voleo, nego je i sada volim, kad sve je davno prošlo i kad sve je već dugo iza nas. Pola veka nje nema. Moji su ždrepci postali vrani dobri konji, ponekad divlji i pusti, ali nisam ih naučio da divlje vole. Ne znam ni da li sam ih naučio šta je ljubav, jer posle nje ja to nisam umeo više da pokažem. Odnela je vatru, ostao je samo žar da tinjam posle nje. Ponekad mislim da ta moja deca više tinjaju kroz život nego što u strasti gore. Ne znam. Možda je to dobro. Ni jedna nije isparila pored njih. Možda je takva ljubav ona koja i treba kad dvoje ljudi se zauvek vežu jedno za drugo. Ne bih to potpisao, samo razmišljam, gledajući njih, jer ja bih opet istim putem da me ko pita il’ ponudi.
I, da budem iskren, kad god bih čuo za neki bećarluk, da mi je neko od njih pomalo iskočio iz žara i zapalio vatricu sa strane, bilo mi milo. Ali sam ćutao. Kako svetu da priznam da se za njihovu vatru molim bogu kad ne čuje niko. Ja sam zbog prejake vatre u sebi u veru otišao i vernikom se većim od samog sebe napravio. Da ne pijem, da bricu ne potežem, da ne kartam, da ne rastočim kao što su to dede i oni pre njih umeli. Nas su, u familiji uvek dobre žene spašavale da ne proćerdamo sve. Ja sam verom divlji oganj gasio. A Bogu se posle molio da mi vranci ponekad protrče kroz neki predeo ljudskom rukom nedirnut, da dožive radost koju samo konji koji kroćeni nisu mogu da osete, da ih jednom ukrote neke dobre tople ruke ženske barem nalik rukama moje ždrebice pa da se opet počnu rađati deca sa cvetom na čelu, sa vatrom u srcu, sa onom sremačkom naravi, pomešanom sa nekom iz drugih izvora.
I čuo me Bog. I dao koliko sam zaslužio. Ni mene više nema da hodam pod ovim zvezdama, sada u večnosti sa svojom zvezdom hodim i ne brojim više dane jer naša je večnost. Ponekad bacimo zajedno pogled na ove naše i njihovu ždrebad i nije sve tako loše ni ispalo. Dobar je Bog. I, vidim da u nekim novih ždrepcima moje vatre gore. I bude mi žao na tren, i bude mi drago na tren. Znam da boli taj plamen kad krene da tera krv da vri, to kad krene kroz glavu da nešto mora odmah i sada. Znam da peče u duši, ali šapnem, odavde iz večnosti, ne boj se ždrebe moje… i ta bol će proći, ali ćeš barem znati jednom da si živelo, sa cvetom na čelu i njenom dobrotom zauvek u sve koji se u našoj lozi rode usađenom.
I samo zatvorim oči.
ritamdana 