Jednačina sa dve NEUpoznate

  I onda jedne večeri nećeš više moći bez nje. I reći ćeš: „Ostani…“

„Ti jutra sa drugom deliš, dragi…“, odgovoriće.

Ti znaćeš da unapred na koju ćeš stolicu sesti, ali te večeri iskreno ćeš misliti da bez nje staće čitav tvoj svet.

„Ostani..“, prošaputaćeš, mada dobro znaš da TI si kod nje, da nije ona ta koja večito odlazi već ti, nesnađen u svojim nezaspalicama u njenom krevetu i nebudilicama u sopstvenom.

„Ostani…“, izgovorićeš još jednom i postaćeš tek tada potpuno svestan istinitosti svojih reči.

Ne mogu ja…“

„Možeš, draga, ti jedina od nas troje i možeš. Ti jedina si postojana tačka u ovoj jednačini sa dve NEUpoznate. Ja sam nepostojana vrednost, jedino si ti kontantna. Zato te i molim, ostani…“

Jedne večeri poželećeš da slučajno zaspiš u njenom krevetu i da sunce bude na izlasku kad otvoriš oči. Na tren ćeš pomisliti da želiš, ali besanica ti oči sklopiti neće. Jedne večeri poželećeš da sve se okrene, da kontantna zameni mesto sa osnovnom, u jednom treptaju oka, u jednom kratkom trenutku koji će zaličiti na san – Anđeo sa greškom, pOstaće samo greška… I reći ćeš joj i tada ostani, samo biće to drugo jutro i drugi krevet i čekaćeš opet neko novo veče i novog anđela i sve će na tren izgledati isto, jednačina sa dve NEUpoznate… i s tobom i sredini… I reći ćeš im: „Ostani“, misleći na to kako ponoć nikad ne susretne zoru i kako snovi nikad ne dotaknu javu i kako njih dve Anđeo sa greškom i greška nikad ne udahnu isti vazduh ostajući svaka u svom delu unapred postavljene jednačine.

„Ostani…“